© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2015. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2015. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2015. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот бр. 176
јули 2014 година
Aлишиќ и други против Босна и Херцеговина, Хрватска, Србија, Словенија и Поранешна Југословенска Република Македонија [ГСC] - 60642/08
Пресуда 16.7.2014 [ГСC]
Член 46
Пилот пресуда
Генерални мерки
Словенија и Србија биле задолжени да преземат мерки за да им овозможат на жалителите и на сите други во позиција како нивната да им бидат вратени „старите“ девизни штедни влогови
Член 1 oд Протокол бр. 1
Член 1, параграф 1 oд Протокол бр. 1
Мирно уживање на сопственоста
Неможност да се добијат „старите“ девизни штедни влогови после распадот на поранешна СФРЈ повреда
Факти – Жалителите се државјани на Босна и Херцеговина. До 1989-90 година, поранешната Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ) ги привлекувала своите граѓани да штедат во странски валути во нејзините банки со високи каматни стапни и државна гаранција во случај на банкрот или „очигледна неликвидност“ на банката. Депонентите исто така имале право да ги подигнат своите заштеди со доспеаната камата во секој момент. Првата жалителка и вториот жалител имале девизни штедни депозити во тогашната Љубљанска банка Сарајево, а третиот жалител во тузланската филијала на Инвестбанка. После реформите од 1989-90 година, Љубљанска банка Сарајево станал филијала на Љубљанска банка Љубљана, кој ги презела нејзините права, имот и обврски. Инвестбанка станала независна банка со седиште во Србија и со филијали, вклучувајќи ја таа во Тузла, во Босна и Херцеговина. Во текот на тој период, конвертибилноста на динарот и многу поволниот курс довеле до масовно повлекување на странски валути од комерцијалните банки што ја навело СФРЈ да преземе итни мерки за ограничување на таквите повлекувања. После распадот на СФРЈ во 1991-92 година, „старите“ девизни депозити останале замрзнати во државите наследнички, кои сепак се согласиле да ги вратат тие депозити на домашните банки. Во Босна и Херцеговина, Уставниот суд испитал бројни жалби на поединци во врска со невраќање на „старите“ девизни депозити во домашните филијали на Љубљанска банка Љубљана и Инвестбанка. Уставниот суд не утврдил одговорност на Босна и Херцеговина или ентитетите и и наредил на државата да им помогне на клиентите на тие филијали да ги добијат нивните депозити од Словенија и Србија. Во рамките на преговорите за Спогодбата за прашања за сукцесија, преговорите за распределбата на гаранциите на СФРЈ за „старите“ девизни депозити биле одржани во 2001 и 2002 година. Затоа што државните наследнички не постигнале договор, во 2002 година Банката за меѓународни порамнувања ги известила дека повеќе нема да учествува во тие преговори. Жалителите се жалеле дека тие не можеле да ги подигнат нивните девизни штедни влогови.
Право – Член 1 од Протокол бр.1: Во својата одлука за допуштеност, Судскиот совет одлучил дека законската гаранција на СФРЈ во поглед на „старите“ девизни депозити во Љубљанска банка Љубљана и Инвестбанка не биле активирани до распадот на СФРЈ и затоа одговорноста не преминала од тие банки на СФРЈ пред нејзиниот распад. Големиот судски совет го потврдил заклучокот на Судскиот совет во тој поглед. Понатаму, Големиот судски совет нагласил дека двете банки останале одговорни за „старите“ девизни депозити во нивните филијали во Босна и Херцеговина после распадот на СФРЈ. Судот потоа испитал дали Словенија и Србија биле одговорни за тоа што тие банки не ги вратиле нивните долгови кон граѓаните.
Словенечката Влада ја национализирала Љубљанска банка Љубљана и пренесла поголем ден од своите средства на новата банка, додека истовремено потврдила дека старата Љубљанска банка и натаму била одговорна за „старите“ девизни депозити во нејзините филијали во другите држави наследнички. Словенија станала единствен акционер во старата Љубљанска банка, со која управувала државна агенција. Покрај тоа, Словенија во голем обем била одговорна за тоа што банката не можела да ги врати своите долгови (затоа што ги пренесла најголем дел од нејзините средства врз друга банка) и имало докази во списите дека повеќето финансиски средства од сараевската филијала на Љубљанска банка Љубљана завршиле во Словенија. Затоа таа била одговорна за долгот на Љубљанска банка Љубљана кон првата жалителка и вториот жалител.
Што се однесува на Ивестбанка, таа била во државна сопственост на Србија и под контрола на српска државна агенција. Понатаму, во определен момент банката била задожена да отпише значителни побарувања кон претпријатија во државна и општествена сопственост на своја и на штета на чинителите. Така, Србија располагала со средствата на Ивестбанка онака како што и одговорало, поради што Судот заклучил дека имало доволно основи за Србија да се смета за одговорна за долгот на Инвестбанка кон третиот жалител.
Што се однесува на наводите дека жалителите не можеле слободно да располагаат со нивните „стари“ девизни депозити уште од 1991-92 година, објаснувањето на српската и словенечката Влада за тоа одолговлекување во суштина се однесувало на обврската за тоа прашање да се преговора во добра вера со другите држави наследнички, согласно меѓународното право. Сепак, обврската да водат преговори не ги спречувала државите наследнички да воведат мерки за заштита на интересите на штедачите. Хрватската Влада исплатила голем дел од „старите“ девизни депозити на граѓаните во филијалата во Загреб на Љубљанска банка Љубљана, а македонската Влада го исплатила целиот износ на „стари“ девизни депозити во скопската филијала на таа банка. Во исто време, тие две Влади никогаш не отстапиле од ставот дека словенечката Влада на крај треба да смета за одговорна и продолжиле да бараат компензација на меѓудржавно ниво во преговорите за сукцесија. Понатаму, словенечката и српската Влада инсистирале во текот на преговорите за сукцесија дека одговорноста за долгови на банките во Босна и Херцеговина треба да се одлучи по територијален принцип. Судот не се согласил, потсетувајќи на принципот на правичен сразмер која требало да се применува согласно меѓународното право за сукцесија на држави.
Иако определено оддолжување во исплатата на горенаведените долгови можело да се оправда во исклучителни околности, и покрај широкот обем на слободна оцена на тужените држави во оваа област, тоа што жалителите не можеле слободно да располагаат со своите штедни влогови во период од над дваесет години било непропорционално и затоа и спротивно на член 1 од Протокол бр.1.
Судот нагласил дека горенаведените заклучоци не значеле дека ниту една држава нема никогаш да може да санира пропадната банка без да понесе директна одговорност за долгот на таа банка согласно член 1 од Протокол бр. 1. Со оглед на контекстот, ситуацијата во овој случај била уникатна и различна од други случаи во врска со санација на несолвентна банка во приватна сопственост.
Заклучоци: повреда од страна на Словенија во поглед на првата жалителка и вториот жалител (едногласно); повреда од страна на Србија во поглед на третиот жалител (едногласно); нема повреда во поглед на останатите тужени држави (петнаесет гласа за и два против).
Судот исто така, едногласно, одлучил дека има повреда на член 13 од Конвенцијата од страна на Словенија во поглед на првите двајца жалители, и од страна на Србија во поглед на третиот жалител.
Член 46: Имало над 1,850 слични жалби, веќе поднесени од повеќе од 8,000 жалители пред Судот и илјадници потенцијални жалители. Од таа причина, било соодветно да се примени постапката за пилот пресуда во случајот на жалителите. Со оглед на утврдениот системски проблем, Судот сметал дека биле потребни генерални мерки на домашно ниво за извршување на оваа пресуда. Поконкретно, во рок од една година и под надзор на Комитетот на министри, Словенија и Србија мора да преземат неопходни мерки, вклучително и законски измени, со цел да овозможат на жалителите и други лица во позиција како нивната да им бидат исплатени „старите“ девизни депозити под исти услови како и нивните државјани кои имале такви депозити во домашните филијали на словенечките и српските банки. Иако немало потреба да се посочи на сите засегнати лице треба да им се обезбеди обештетување за претрепната штета како последица на неможноста слободно да располагаат со нивните штедни влогови повеќе од 20 години, Судот посочил дека може да го преиспита тоа прашање доколку некоја од тужените држави не ги примени генералните мерки наведени погоре. На крај, Судот одлучил да го одложи одлучувањето по слични предмети против Србија и Словенија во рок од една година.
Член 41: 4,000 ЕУР за секој од тројцата жалители во поглед на нематеријална штета.
© Coвет на Европа/Eвропски суд за човекови права
Ова резиме подготвено од Секретаријатот на Судот не го обврзува Судот
На овој линк може да се најдат Информативни белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2015
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2015.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2015.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy