© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2012. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2012. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот бр. 93
јануари 2007
Anheuser-Busch Inc. v. Portugal [GC] - 73049/01
Пресуда 11.1.2007 [GC]
Член 1 од Протокол 1
Член 1 став. 1 од Протокол 1
Мирно плодоуживање на сопственоста
Сопственост
Ставање вон сила на регистрација на трговска марка: Се применува Член 1 од Протокол 1; нема повреда
Факти: Компанијата – апликант произведувала пиво коешто го пласирала на пазарот под име на брендот “Budweiser”. Во 1981 таа аплицирала во Националниот институт за индустриска сопственост (the National Institute for Industrial Property, NIIP) за името да се регистрира како трговска марка во Португалија. На апликацијата се спротивставила чешка компанија којашто го регистрирала “Budweiser Bier” како ознака на потеклото, во 1968, согласно условите на Спогодбата од Лисабон од 1958 за Заштита на ознаките на потеклото и нивната меѓународна регистрација. Во 1995 компанијата – апликант добила судска наредба со која се откажува регистрацијата на ознаката на потеклото, врз основа на тоа што не се квалификува за заштита согласно Спогодбата од Лисабон. NIIP тогаш за регистрираше нивната марка. Чешката компанија ја оспори оваа одлука пред првостепен суд, повикувајќи се на билатерален договор меѓу Португалија и Чехословачка, којшто ги штити регистрираните ознаки на потеклото. Првостепениот суд одлучи против чешката компанија, но неговата одлука беше преиначена од апелациониот суд, кој пресуди дека регистрацијата на трговска марка на компанијата – апликант е неважечка. Жалбата на компанијата – апликант до Врховниот суд беше отфрлена во 2001, врз основа на тоа што ознаката на географско потекло е заштитена со билатерална спогодба. Регистрацијата на трговската марка на компанијата – апликант со тоа беше ставена вон сила. Во својата апликација до Судот, компанијата - апликант се жали дека е лишена од својата трговска марка преку примена на билатерална спогодба што стапила во сила откако таа веќе ја имала поднесено својата апликација да ја регистрира марката.
Право: Член 1 од Протокол 1 – Интелектуалната сопственост како таква ужива заштита од Член 1 од Протокол 1. За разлика од Советот, Големиот совет сметал дека апликацијата за регистрација на трговска марка исто така потпаѓа под оваа одредба, зашто повлекува интереси од сопственичка природа. Иако е вистина дека регистрацијата на марка станува конечна дури доколку таа марка не ги крши легитимните права на трети лица, па, во таа смисла, правата поврзани со апликација за регистрација се условни, страната што сака да ја регистрира марката сепак има право да очекува дека апликацијата ќе биде испитана согласно важечкото законодавство, во смисла дали ги задоволува релевантните материјални и процедурални услови. Компанијата – апликант, оттука, поседуваше множество сопственички права признаени согласно португалското право, иако тие можело и да се укинат под определени услови: се применува Член 1 од Протокол 1.
Во однос на тоа дали одлуката да се применат одредбите на билатералната спогодба на претходна апликација за регистрација на марка може да се смета за попречување на мирното плодоуживање на сопственоста, Судот забележа дека главната поплака на компанијата – апликант се однесуваше на начинот на кој националните судови го толкувале и применувале домашното право. Во врска со тоа, Судот повторува дека неговата јурисдикција да потврди дали домашното право е коректно протолкувано и применето е ограничено, и дека не е негова функција да ги замени националните судови, туку да обезбеди дека одлуките на тие судови не се погрешни заради арбитрарност или на друг начин очигледно неразумни, особено кога, како тука, предметот се врти околу тешки прашања на толкување на домашното право. Предметот на компанијата – апликант се разликува од оние во кои Судот сметал дека ретроактивната интервенција на законодавецот зашто, во овој случај, прашањето дали законодавството е ретроактивно применето е прашање само по себе, додека во претходните предмети, ретроактивниот ефект на законодавството бил истовремено и неспорен и намерен. Единствената ефективна регистрација што постоела кога билатералната спогодба стапила во сила била онаа за географското потекло регистрирана во име на чешката компанија и, иако таа регистрација била подоцна откажана, Судот не можел да испитува какви последици можело да има откажувањето врз евентуалното право на приоритет поврзано со марката. Во отсуство на каква и да е произволност или очигледна неразумност, Судот не може да ги доведе во прашање наодите на Врховниот суд или неговото толкување на билатералната спогодба. Соочен со конфликтните аргументи на две приватни страни во врска со правото на користење на името, Врховниот суд ја донел својата одлука врз основа на материјалите што ги сметал за релевантни и доволни за разрешување на спорот, откако ги чул наводите на заинтересираните странки. Соодветно, пресудата на Врховниот суд не претставувала попречување на правото на компанијата – апликант на мирно плодоуживање на нејзината сопственост.
Заклучок: нема повреда (петнаесет наспрема два гласа).
На овој линк може да се најдат Case-Law Information Notes
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2012
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2012.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy