© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2013. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка на судската пракса на Судот бр. 162
април 2013 година
Animal Defenders International против Обединетото Кралство [ГСС] - 48876/08
Пресуда 22.4.2013 [ГСС]
Член 10
Член 10, став 1
Слобода на изразување
Одбивање на дозвола на невладина организација да има телевиска реклама како последица на законска забрана за политичко огласување: нема повреда.
Факти – Законот за комуникации од 2003 забранува политичко огласување на телевизиски или радио сервиси, а целта е да се задржи непристрасноста на радиодифузните медиуми и да се спречат моќните групи да купуваат влијание со купување на време во етерот. Забраната се применува не само на реклами со политичка содржина туку и на тела кои се целосно или воглавно од политички карактер, без оглед на содржината на нивните огласи. Пред да стане закон, нацрт законот бил предмет на детален претрес и процес на консултација со повеќе парламентарни тела, особено од аспект на пресудата на Европскиот суд во случајот VgT Verein gegen Tierfabriken v. Switzerland (во која било најдено дека забрана за политичко огласување го повредува член 10 од Конвенцијата).
Жалителот е невладина организација која се залага против употреба на животни во трговијата, науката и за забава и настојува да постигне измени во законот и јавната политика и да влијае врз мислењето на јавноста и Парламентот за таа цел. Во 2005 таа побарала да емитува телевизиска реклама како дел од кампања за третманот на приматите. Сепак, Центарот за одобрување на емитувањето на реклами („ЦОЕР“) одбил да одобри таква реклама, затоа што политичкиот карактер на целите на жалителот значел дека на емитувањето на рекламата се однесува член 321(2) од Законот за комуникации. Таа одлука била потврдена од Високиот суд и Домот на лордови, а Домот на лордови одлучил со пресуда од 12 март 2008 ([2008] UKHL 15) дека забраната на политичко огласување била оправдана со целта на спречување Бладата и нејзините политики да бидат под влијание на оние кои најмногу трошат за реклами.
Право – член 10: Законската забрана за платени политички огласи на радио и телевизија се мешала во правата на жалителот од член 10. Мешањето било „предвидено со закон“ и ја остварувало целта на зачувување на непристрасноста на емитувањето за прашања од јавен интерес, и, на тој начин, заптитување на демократскиот процес. Тоа одговорало на легитимна цел на заштитување на „правата на другите“. Затоа случајот потоа се оценувал во однос на тоа дали мерката била неопходна во едно демократско општество.
Судот повторил дека државата можела, во согласност со Конвенцијата, да усвои генерални мерки кои се применуваат на однапред дефинирани ситуации без оглед на посебните факти на секој случај дури и ако тоа може да резултира во тешки поединечни случаи. Произлегувало од судската пракса дека, за да се утврди пропорционалноста на генерални мерки, Судот мора пред сѐ да ги оценни законодавните избори на кои се заснова мерката за која станува збор. Квалитетот на парламентарната и судската оцена на неопходносра на меркаѕа била од особена важност. Исто така бил релевантен и ризикот од злоупотреба ако се ублажела генералната мерка. Примената на генерална мерка врз фактите на случајот, сепак, и натаму го илустрирала нејзиното влијание во пракса и затоа била важна за нејзината пропорционалност. Накусо, колку се поубедливи општите оправдувања за генералната мерка, толку помалку важност Судот ќе придаде на нејзиното влијание во конкретен случај.
И двете страни во овој случај ја имале истата цел на задржување на слободна и плуралистичка дебата за јавен интерес, и поопшто, придонесување кон демократските процеси. НВО жалител сепак сметала дека помалку рестриктивни правила би биле доволни. Судот затоа требало да го балансира правото на организацијата жалител да пренесува информации и идеи од општ интерес кои јавноста имала право да ги добива со желбата на органите да ја заштитат демократската дебата и демократскиот процес од дисторзија од страна на моќни финансиски групи со привлегиран пристап кон влијателни медиуми.
При тоа балансирање, Судот прво му дал значителна тежина на фактот што комплексниот регулаторен режим со кој се регулира политичкото емитување во Обединетото Кралство бил подложен на прецизно и постојано преиспитување и од парламентарни и од судски органи и на нивниот став дека генералната мерка била неопходна за спречување на извртувањето на клучни дебати од јавен интерес и, на тој начин, поткопување на демократскиот процес. Законот бил кулминација на исклучително испитување на културните, политичките и законските аспекти на забраната и бил донесен со поддршка од сите партии без ниту еден глас против. Пропорционалноста на забраната исто така била опишана детално од Високиот суд и Домот на лордови, кои ја анализирале релевантната судска пракса и принципи, пред да заклучат дека таа била неопходно и пропорционално мешање.
Второ, Судот сметал дека е важно што забраната била посебно предвидена за да се справи точно со ризикот од извртување на дебатата кој државата сакала да го избегне со минимално нарушување на правото на изразување. Таа се применувала на платено политичко огласување и се однесувала само на највлијателните и најскапите медиуми (радиото и телевизијата).
Судот ги отфрлил аргументите на НВО жалител, со кои се оспорува образложението на кое се засновани легислативните одлуки кои биле направени во однос на опсегот на забраната, заклучувајќи посебно дека:
– Дистинкцијата заснована на посебното влијание на радиодифузните медиуми во споредба со други видови на медиуми била кохерентна со оглед на непосредното и моќно влијание на радиодифузните медиуми. Немало доказ дека развојот на интернетот и социјалните медиуми во последните години доволно го променил тоа влијание до тој степен да е доведена во прашање потребата за забрана посебно насочена кон радиодифузните медиуми.
– Што се однесува на аргументот дека емитуваното рекламирања повеќе не било поскапо од рекламирањето на други медиуми, огласувачите добро биле запознати со предностите на емитувано рекламирање и понатаму биле подготвени да платат големи суми на пари за него, износи кои се далеку од она што можат да го потрошат НВО кои сакаат да учествуваат во јавната дебата.
– Фактот дека забраната била ублажена на контролиран начин за политичките партии – телата кои се најцентрален дел на демократскиот процес – преку обезбедување на бесплатни партиски политички, партиски изборни и референдумски кампањи, бил релевантен фактор во оцената на Судот на севкупната рамнотежа постигната со генералната мерка, дури и ако не го засега жалителот.
– Ублажувањето на правилата со дозволување на рекламирање на групи за социјално застапување [social advocacy groups] вон изборните периоди можело да доведе до злоупотреба (како што се богати тела кои ги остваруваат нивните агенди преку групи за социјално застапување формирани токму со таа цел или поголем број на групи со сличен интерес создадени за да се акумулира време за рекламирање). Понатаму, забраната која наложува дистинкција во судската пракса помеу огласувачите и огласите може да не е изводлива со оглед на таа комплексна регулаторна позадина, оваа форма на контрола би можела да доведе до несигурност, спорови, трошоци и одоловлекување и до наводи за дискриминација и арбитрерност.
Понатаму, иако може да име тренд да не се користат широки забрани, немало европски косензус за тоа како да се регулира платено политичко огласување во радиодифузните медиуми. Голем број на различни средства биле употребени од државите договорнички за регулирање на политичкото огласување, кои ги одразуваат големите разлики во историскиот развој, културната различност, политичката мисла и демократската визија. Тоа немање на консензус го проширувал полето на слободна оцена [margin of appreciation] кое државите го уживаат во однос на ограничувања на изразување во јавен интерес, а кое поле е по правило ограничено.
На крај, влијанието на забраната не е посилно од претходно споменатите убедливи оправдувања за генералната мерка. Пристапот до алтернативни медиуми бил клучен за пропорционалноста на ограничувањето на пристапот кон други потенцијално корисни медиуми и спектар на алетернативи (како што се радио и телевизиски дебатни програми, печатени медиуми, интернет и социјални медиуми) биле достапни на жалителот.
Затоа, причините истакнати од страна на државните органи за оправдување на забраната биле релевантни и доволни и мерката не можела да се смета за непропорционално мешање во правото на жалителот на слобода на изразување.
Заклучок: нема повреда (девет гласа за, осум против).
(Види ја исто така VgT Verein gegen Tierfabriken v. Switzerland, no. 24699/94, 28 June 2001; and TV Vest AS and Rogaland Pensjonistparti v. Norway, no. 21132/05, 11 December 2008, Информативна белешка бр. 114, Bowman v. the United Kingdom [GC], no. 24839/94, 19 February 1998)
© Coвет на Европа/Eвропски суд за човекови права Ова резиме подготвено од Секретаријатот на Судот не го обврзува Судот
Кликнете тука за Case-Law Information Notes (Информативни белешки за судската пракса)
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2013
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy