© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2014. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2014. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2014. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот Бр. 167
Октомври 2013
И.Б. (I.B.) против Грција - 552/10
Пресуда 3.10.2013 [Оддел I]
Член 14
Дискриминација
Отпуштање од работа на лице носител на ХИВ заради притисоците извршени од страна на колегите: повреда
Факти – Во февруари 2005 г., додека бил на годишен одмор, жалителот дознал дека се заразил со вирусот на хумана имунодефициенција (ХИВ). Оваа информација се проширила во компанијата каде што работел. Вработените почнале да се жалат на работодавачот дека мораат да работ со заразено лице и побарале негово отпуштање од работа. Работодавецот на жалителот тогаш поканил трудов лекар да дојде во претпријатието за да ги информира вработените за ХИВ и за неговото пренесување. Лекарот се обидел да ги смири вработените објаснувајќи им кои мерки на претпазливост требало да ги преземат. И покрај тоа, околу половина од вработените се обратиле со писмо до работодавецот на жалителот во кое барале да го отпушти жалителот, со цел да се „заштити нивното здравје и право на работа“ , во спротивно хармонијата што владеела во компанијата ризикувала да биде загрозена. Два дена пред враќањето на жалителот од својот годишен одмор, неговиот работодавец го отпуштил од работа, плаќајќи му го надоместот предвиден во грчкиот закон. Жалителот се обратил до судовите. Касациониот суд ја укинал пресудата на Апелациониот суд, ценејќи дека раскинувањето на договорот за работа не претставувало злоупотреба.
Право - Членот 14 заедно со членот 8
а) Применливост - Жалителот се жали на пропуст од страна на властите да ја заштитат неговата приватна сфера од мешањето на работодавецот, што би можело да ја вклучи одговорноста на државата. Оттука, нема сомение дека прашањата кои се однесуваат на трудот, како и на ситуации кои вклучуваат луѓе носители на ХИВ влегуваат во полето на примена на приватниот живот. Случајот во прашање поседува специфичност: отпуштање на вработено лице носител на ХИВ. Нема сомнение дека, доколку наведениот основ за отпуштањето на жалителот бил зачувувањето на добра работна атмосфера во рамките на претпријатието, предизвикувачкиот фактор бил информирањето од страна на вработениот за неговата серопзитивност. Токму овој фактор ја предизвикал отворената закана на вработените дека ќе го нарушат работењето на претпријатието се додека жалителот е во него. Јасно е дека отпуштањето на жалителот довело до стигматизирање на лице кое, дури и ако било носител на ХИВ, не покажало никакви симптоми на болеста. Оваа мерка можела единствено да има само сериозни последици врз неговата личност, врз почитувањето на истата, и, во крајна линија, врз неговиот приватен живот. На ова може да се додаде неизвесноста на барањето нова работа, со оглед на тоа што шансите за наоѓање нова работа оправдано може да се чинат мали земајќи го предвид претходното искуство. Фактот дека жалителот нашол нова работа по неговото отпуштање не е доволен за да се избришат негативните последици што ги имале спорните факти врз неговата способност да води нормален живот. Членовите 8 и 14 заедно се применливи.
б)Основаност - Ситуацијата на жалителот треба да се спореди со онаа на другите вработени во компанијата, бидејќи тоа е важно за да се процени неговиот жалбен навод врз основа на разликата во третманот. Јасно е дека жалителот бил третиран понеповолно во однос на тоа како би бил третиран некој друг колега и тоа, единствено заради неговата серпозитивност. Во својата пресуда Kiyutin против Русија, Судот сметал дека непознавањето на начините на ширење на болеста поттикнало предрасуди кои довеле до стигматизирање и маргинализирање на носителите на вирусот. Тој додал дека, како резултат на ова, лицата кои живеат со ХИВ претставуваат ранлива група и дека државите располагаат со ограничен простор за слободна проценка за да донесат мерки кои на оваа група им резервираат посебен третман врз основа на ХИВ позитивноста на нејзините членови. Меѓутоа, од една страна, работодавачот на жалителот го раскинал неговиот договор за работа поради притисокот што му го вршеле вработените и овој притисок бил причинет од серопозитивноста на жалителот и загриженоста што истата ја предизвикала кај нив; од друга страна, дека вработените на компанијата биле информирани од страна на трудовиот лекар дека не постои никаков ризик од инфекција во рамките на работниот однос со жалителот.
Апелациониот суд изречно признал дека ХИВ позитивноста на жалителот немала ефект врз способноста на последниов да ја врши својата работа и не можело да се предвиди дека таа ќе има негативен ефект врз неговиот договор за работа кој би го оправдал неговото експресно раскинување. Тој исто така укажал дека самото постоење на фирмата не било загрозено од притисоците на вработените. Меѓутоа, претпоставените или изразени предрасуди на вработените не можат да се наведат како изговор за да се раскине договорот на ХИВ позитивен вработен. Во такви случаи, потребата да се заштитат интересите на работодавачот мора внимателно да се извага во однос на потребата да се заштитат оние на вработениот, кој е најслабиот дел на договорот, и тоа уште повеќе кога тој е ХИВ позитивен. Од друга страна, Касациониот суд не ги извагал сите интереси на толку детален и темелен начин како што тоа го сторил Апелациониот суд. Со доста кратко образложение, во однос на важноста и новината на прашањата од случајот, тој тврдел дека отпуштањето било целосно оправдано со интересите на работодавачот, во добрата смисла на терминот, бидејќи тоа било одлучено за да се врати мирот во претпријатието како и неговото добро функционирање. Ако Касациониот суд не го оспорил исто така фактот дека инфекцијата на жалителот немала штетно влијание врз извршувањето на неговиот договор за работа, тој сепак ја засновал својата одлука, за да ги оправда стравувањата на вработените, на очигледно неточна претпоставка, имено „заразната“ природа на болеста на жалителот. Притоа, Касациониот суд му го дал на правилното функционирање на компанијата значењето што вработените сакале да му го дадат идентификувајќи го со субјективната перцепција на истите. Конечно, влогот на барањето поднесено пред Касациониот суд за жалителот се ограничувал само на доделувањето на обично обештетување како што тоа било одлучено од страна на Апелациониот суд, со оглед на тоа што првичното барање на жалителот за негово враќање во претпријатието било одбиено како од страна на првостепениот суд така и од страна на Апелациониот суд. Од друга страна, невозможно е да се шпекулира за тоа каков ќе бил односот на вработените во компанијата доколку Касациониот суд во случајов ја потврдел одлуката на надлежните првостепени и второстепени судови, и, уште повеќе, доколку во Грција постоел закон или добро воспоставена судска пракса за заштита на ХИВ позитивните лица на работното место.
Во заклучок, Касациониот суд не образложил доволно зошто интересите на работодавачот на жалителот ги надминувале оние на жалителот и тој не ги извагал правата на двете страни на начин во согласност со Конвенцијата.
Заклучок: повреда (едногласно).
Член 41: 8 000 ЕУР за морална штета; 6 339, 18 ЕУР за материјална штета.
(Видете Kiyutin против Русија, 2700/10, 10 март 2011 г.)
© Совет на Европа/Европски суд за човекови праваИзготвено од страна на секретаријатот, ова резиме не го обврзува Судот.
На овој линк може да се најдат Информативни белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2014
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2014.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2014.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy