© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2015. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2015. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2015. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот Бр. 180
Декември 2014 година
Батиста (Battista) против Италија - 43978/09
Пресуда 2.12.2014 [Оддел II]
член 2 од Протоколот бр. 4
член 2 став. 2 од Протоколот бр. 4
Слобода да се напушти земја
Забрана за напуштање на територијата поради неплаќање на издршка: повреда
Факти - На почетокот на случајот, жалителот бил во тек на постапка на законска разделба од неговата сопруга, и старателството на двете деца на двојката било привремено доделено заеднички на двајцата родители. Во 2007 година, тужителот побарал од судијата за старателство нов пасош со внесување на името на неговиот син. Судијата за старателство го отфрлил ова барањето, оценувајќи дека не било соодветно да се издаде пасош со оглед на императивот да се заштити правото на децата да добиваат издршка. Во оваа смисла, тој истакнал дека жалителот, кој бил должен да плаќа издршка во износ од 600 ЕУР, плаќал само мал дел од истиот и дека постоела опасност во случај на одење во странство тој целосно да ја избегне својата обврска. Следниот месец, полицискиот комесар му наредил на жалителот да го депонира својот пасош во полициската станица и ја поништил неговата важечка лична карта во странство. Во 2008 година, жалителот го повторил своето барање за пасош. Ова барање и последователните жалби биле сите одбиени врз иста основа како првичното барање.
Право - Член 2 од Протоколот бр. 4: Одбивањето да му се издаде пасош на жалителот и поништувањето на личната карта за патувањата во странство од страна на домашните судови претставуваат повреда на неговото право да напушти која и да е земја за да оди во која и да е друга земја по сопствен избор во која веројатно ќе биде примен. Мешањето имало јасна правна основа во домашното право. Во овој поглед, Уставниот суд тврдел дека суштината на нормата во прашање е „да се гарантира дека родителот ќе ги исполни обврските кон своите деца.“ Изрекувањето на спорната мерка има за цел да ги обезбеди интересите на децата на жалителот и во принцип таа има ја има за легитимна цел заштитата на правата на другите - во овој случај, оние на децата кои треба да ја добијат издршката.
Меѓутоа, домашните судови не оцениле дека е неопходно да се испитаат личните околности на засегнатото лице, ниту пак неговата способност да го плати долгот и ја примениле спорната мерка автоматски. Во овој случај, се чини дека немало никаква пондерација на правата во прашање. Само финансиските интереси на корисниците на издршката биле земени во предвид. Понатаму, прашањето на наплатата на побарувањата за издршка е предмет на соработка за граѓански прашања на европско и меѓународно ниво. Постојат начини на кои би можело да се постигне наплаќањето на долгот надвор од националните граници, особено Регулативата (ЕЗ) бр 4/2009 на Советот од 18 декември 2008 за надлежноста, применливото право, признавањето и спроведувањето на одлуките и соработката за прашања кои се однесуваат на обврските за издршка, Хашката конвенција од 23 ноември 2007 година за Меѓународна наплата на издршка наменета за децата и други членови на семејството и Њујоршката конвенција од 20 јуни 1956 г. за наплата на издршката во странство. Овие инструменти не биле земени во предвид од страна на властите во времето на примената на спорната мерка. Тие се ограничиле на тоа да истакнат дека жалителот би можел да оди во странство со својот пасош и на тој начин да ја избегне својата обврска. Освен тоа, ограничувањето наметнато на жалителот не го гарантирало плаќањето на издршката.
Затоа, засегнатото лице било подложено на изрекување на автоматска мерка, без никакви ограничувања во нејзиниот обем или времетраење и не било спроведено, од страна на домашните судови, никакво преиспитување на оправданоста и пропорционалност на мерката со оглед на околностите на случајот од 2008-та година. Оттука, автоматското изрекување на таква мерка, не може да се оквалификува како неопходно во едно демократско општество.
Заклучок: повреда (едногласно).
Член 41: 5 000 евра за морална штета.
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права
Изготвено од страна на секретаријатот, ова резиме не го обврзува Судот.
На овој линк може да се најдат Информативни белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2015
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2015.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2015.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy