© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2013. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка на судската пракса на Судот бр. 158
декември 2012 година
De Souza Ribeiro против Франција [ГСC] - 22689/07
Пресуда 13.12.2012 [ГСC]
Член 13
Ефикасен правен лек
Извршување на наредба за депортација во рок од педесет минути откако било поднесено барање до суд за запирање на извршувањето на наредбата: повреда
Факти – Жалителот, бразилски државјанин, живеел во Француска Гвајана со неговото семејство од 1988, кога имал седум години, до јануари 2007 година. На 20 јануари 2007 година тој бил сопрен при полициска проверка на пат. Затоа што не можел да докаже дека неговото присуство на француска територија било легално, тој бил уапсен и му била доставена административна наредба да биде депортиран и решение за притвор додека не биде спроведено депортирањето. Во 15 часот и 11 минути следниот ден, жалителот побарал судска контрола од страна на управен суд на наредбата за депортирање и искажал големи сомневања за валидноста на таа наредба. Во 16 часот, едвај педесет минути откако го изјавил барањето до управниот суд, жалителот бил депортиран во Бразил. Таа вечер управниот суд го прогласил барањето на жалителот за судска контрола за беспредметно затоа што тој веќе бил депортиран. Во февруари 2007 година жалителот поднесол итно барање за заштита на основна слобода (requête en référé liberté) до управниот суд, коешто било одбиено. Во август 2007 година тој илегално се вратил во Француска Гвајана. На 18 октомври 2007 година управниот суд го разгледал барањето на жалителот од 25 јануари 2007 година за судска контрола на првата наредба за депортација, која ја прогласил за незаконита и ја укинал. Во јуни 2009 година на жалителот му била издадена дозвола за престој „на посетители“, којашто била продолжена до јуни 2012 година. Тој сега има дозвола за престој „за приватен и семеен живот“ којашто може да се продолжува.
Во пресуда од 30 јуни 2011 година, Судски совет на Судот едногласно го прогласил неговиот жалбен навод по член 8 за недопуштен затоа што немал статус на жртва од причина што управниот суд ја потврдил незаконитоста на мерката врз основа на кја жалителот бил депортиран во Бразил и потоа жалителот се вратил во Франција и добил дозвола за престој која може да се продолжува. Што се однесува на жалбениот навод дека жалбата против наредбата за депортација немала суспензивно дејство, Судот одлучил со четири гласа за и три против дека со оглед на полето на слободна оцена [margin of appreciation] на државите во оваа област, немало повреда на член 13 во врска со член 8 затоа што последиците од мешањето во правата обезбедени со член 8 биле во принцип отстранливи, како што покажал случајот на жалителот, со оглед на тоа што семејните врски не биле прекинати подолго време затоа што тој се вратил во Франција набрзо после депортацијата.
Право – Член 13 во врска со член 8: Судот воочил, најпрво, дека пред да биде депортиран жалителот ги употребил правните лекови кои му биле достапни во правниот систем кој важел во Француска Гвајана. Сепак, префектот направил само површно испитување на неговата ситуација. Жалителот бил депортиран од територијата во рок од помалку од триесет и шест часа откако бил уапсен врз основа на административна наредба којашто била куса и стереотипна и којашто му била доставена на жалителот веднаш после апсењето.
Понатаму, без оглед на причината за илегалната ситуација на жалителот во моментот на неговото апсење, тој бил заштитен со француското право од било кој вид на депортација. Таков бил заклучокот на управниот суд, кој ја прогласил наредбата за депортација за незаконита. Така, до 26 јануари 2007 година француските органи имале докази дека наредбата за депортација на жалителот не била во согласност со законот и затоа можела да претставува незаконито мешање во неговите права. Затоа, во моментот на депортација во Бразил се поставувало сериозно прашање во поглед на компатибилноста на наредбата за депортација со член 8 од Конвенцијата и затоа тој имал „докажлив“ [“arguable”] жалбен навод во смисла на член 13.
Жалителот можел да се обрати до управен суд. Тој суд ги исполнувал критериумите на независност, непристрасност и надлежност да ги разгледа жалбените наводи на жалителот, а кои содржеле јасно правно образложение. Сепак, краткиот период помеѓу моментот на барањето на жалителот до управниот суд и неговата депортација исклучил секаква можност дека судот сериозно ги испитал околностите и правните аргументи за и против утврдување на повреда на член 8 во случај наредбата за депортација да биде извршена. Следувало дека не било направено мериторно судско испитување на итното барање на жалителот за времена мерка. Иако итната постапка теоретски можела да му овозможи на управниот суд да ги разгледа аргументите на жалителот, и ако е потребно, да го запре извршувањето на наредбата за депортација, секоја можност за тоа фактички да се случи била исклучена заради премногу краткиот временски период помеѓу барањето до судот и неговата депортација. Всушнпст, судијата за итни барања бил немоќен да стори ништо друго освен да го прогласи барањето за беспредметно. Затоа жалителот бил депортиран само врз основа на наредба на префектот. Последователно, избрзаноста со која наредбата за депортација била извршена го имала за последица тоа што ги направила достапните правни лекови неефикасни во пракса и затоа недостапни, а жалителот немал шанса законитоста на наредбата за депортација да биде доволно темелно испитана од страна на национален орган кој ги нуди потребните процедурални гаранции.
Ниту географската положба на Француска Гвајана ниту силниот имиграционен притисок таму, ниту пак опасноста за пренатрупување на судовите и негативно влијаење на спроведувањето на правдата, не го оправдувале исклучокот од обичното законодавство или начинот на кој тој исклучок бил применет во случајот на жалителот. Дискреционата слобода која им била дадена на државите во однос на начинот на којшто ги исполнувале нивните обврски од член 13 не можела да биде вршена на начин да им ги одзема на жалителите минималните процедурални механизми за заштита од арбитрерна депортација.
Со оглед на претходно кажаното, жалителот немал пристап во пракса до ефикасни правни лекови во однос на неговиот жалбен навод по член 8 од Конвенцијата непосредно пред да биде депортиран. Ситуацијата не била исправена со фактот што нему на крај му била издадена дозвола за престој. Судот затоа го одбил претходниот приговор на Владата кој се однесувал на загуба на статусот на „жртва“ на жалителот во смисла на член 34 од Конвенцијата, и утврдил повреда на член 13 од Конвенцијата во врска со член 8.
Заклучок: повреда (едногласно).
Член 41: 3,000 евра за нематеријална штета, барањето за надомест на материјална штета било одбиено.
© Coвет на Европа/Eвропски суд за човекови права Ова резиме подготвено од Секретаријатот на Судот не го обврзува Судот
Кликнете тука за Case-Law Information Notes (Информативни белешки за судската пракса)
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2013
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy