© Совет на Европа/Европски суд за човекови права, 2016. Овој превод е направен со поддршка на Специјалниот фонд за човекови права на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Тој не го обврзува Судот. За дополнителни информации погледнете ја целосната информација во врска со авторско право на крајот од овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2016. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2016. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка од судската пракса на Судот бр. 189
Октомври 2015 год.
Дворски против Хрватска [ГСС] - 25703/11
Пресуда 20.10.2015 [ГСС]
Член 6
Кривични постапки
Член 6-1
Правично судење
Лишувањето, без релевантни и доволни причини, од пристап до адвокат по сопствен избор на жалителот за време на полицискиот распит: повреда.
Член 6-3-в
Правна помош по негов сопствен избор
Осомничениот не бил информиран дека неговото семејство назначил адвокат да го застапува за време на полицискиот распит: повреда.
Факти – Во 2007 година жалителот бил уапсен во врска со низа кривични дела и бил испрашан како осомничен од страна на полицијата. За време на распитот жалителот ги признал делата за кои бил обвинет, и неговото признание било прифатено како доказ на неговото судење. Во 2008 година жалителот бил осуден за тешко убиство, вооружена кражба и подметнување на пожар на четириесет години затвор.
Во неговата жалба до Европскиот суд жалителот се жалел дека по неговото апсење полицијата не му дала пристап до адвокатот (Г.М.) што го ангажирале неговите родители на сметка на тој на полицијата (М.Р.), и дека тој бил присилен да се инкриминира без да има корист од адвокат по сопствен избор. Пресудата од 28 ноември 2013 година Судскиот совет на Судот одлучил, со пет гласа наспроти два дека немало повреда на членот 6 §§ 1 и 3 (в) од Конвенцијата. На 14 април 2014 година случајот бил упатен на Големиот судски совет на барање на жалителот (види Информативна белешка 173).
Право - Член 6 §§ 1 и 3 (в): За разлика од ставот во случајот Салдуз против Турција, каде на жалителот не му бил даден пристап до адвокат за време на полицискиот распит, во овој случај имало ситуација во која жалителот добил пристап уште од неговиот прв распит, но не – според неговата жалба – до адвокат по сопствен избор. Наспроти случаите кои вклучувале одбивање на пристап, каде се барале „убедливи причини“ за да се испраша еден осомничен без присуство на адвокат, поблагиот услов „релевантни и доволни“ причини бил применет во ситуации кои го поттикнувале помалку сериозното прашање на „лишување од избор“. Иако националните власти морале да ги земат во предвид желбите на осомничениот што се однесува до неговиот избор на бранител, тие можеле да не ги земат во предвид тие желби кога имало релевантни и доволни основи за да се одлучи дека ова било неопходно во интерес на правдата. Кога недостасувале релевантни и доволни основи, ограничувањето на слободниот избор на бранител би вклучило повреда на членот 6 § 1 во врска со § 3 (в) доколку тоа имало негативни последици по одбраната, земајќи ги во предвид постапките како целина.
(а) Дали жалителот бил застапуван од адвокат избран по негов сопствен информиран избор - Судот одлучи дека било утврдено дека Г.М. се обидел да го види жалителот во полициската станица пред да започне распитот, но му било кажано да замине, без жалителот да биде информиран за неговото присуство. Соодветно на тоа иако жалителот формално го избрал М.Р. да го застапува во текот на полицискиот распит, неговиот избор не бил информиран бидејќи не знаел дека неговите родители го ангажирале Г.М.
(б) Дали имало релевантни и доволни причини за ограничување на пристапот на жалителот до адвокат по негов избор - Единствената причини наведена од Владата за да не му се даде пристап на Г.М. до жалителот бил фактот дека тој го немал потребното полномошно да го застапува. Меѓутоа, доказите во досието од случајот посочиле дека Г.М. добил писмено полномошно од родителите, што било дозволено согласно домашното право. Оттука полицијата имала обврска барем да го информира жалителот дека Г.М. бил во полициската станица, но ова пропуштиле да го сторат. Во вакви околности, Судот не бил убеден дека неможноста на жалителот, како резултат на однесувањето на полицијата, да го назначи Г.М. како свој адвокат било поткрепено од релевантни и доволни причини.
(в) Дали ѝ било наштетено на правичноста на постапките како целина - Кога, како во овој случај, се тврди дека назначувањето или изборот од страна на осомничениот на адвокатот што треба да го застапува било под влијание или наведувано во насока осомничениот да даде инкриминирачка изјава на самиот почеток од кривичната истрага, потребна е внимателна анализа од страна на властите, имено националните судови. Меѓутоа, образложението на националните судови во актуелниот случај во врска со правното оспорување од страна на жалителот во врска со начинот на кој неговото признание било земено од полицијата било далеку од доволно. Ниеден национален орган не презел никакви чекори за да ги утврди релевантните околности околу посетата на полициската станица од страна на Г.М. во врска со распитот на жалителот од страна на полицијата. Особено националните судови не направиле никаков напор да дадат образложение во поткрепа или како оправдување за нивната одлука во однос на вредностите на едно правично кривично судење како што е дадено во членот 6 од Конвенцијата. Затоа Судот не беше убеден дека жалителот имал делотворна можност да ги оспори околностите во кои М.Р. бил избран да го застапува.
Во овој случај може да се претпостави дека последицата од однесувањето на полицијата била таа дека наместо да молчи на својот прв полициски распит на што имал право, жалителот признал што подоцна било прифатено како доказ против него. Тој последователно го оспори начинот на кој признанието било добиено од страна на полицијата. Иако постоеле други докази против него веројатното значително влијание на неговото првично признание врз понатамошниот развој на кривичните постапки не можело да се игнорира. Во овие околности, последицата од полициското однесување со тоа што го спречила избраниот адвокат да има пристап до жалителот претставувало поткопување на правичноста на последователните кривични постапки земени како целина.
Заклучок: повреда (шеснаесет гласа наспроти еден).
Член 41: одлуката за повреда сама по себе претставувала доволен правичен надоместок за секаква нематеријална штета.
(Види Salduz v. Turkey [GC], 36391/02, 27 November 2008, Информативна белешка 113; види ја исто така и Извештајот за полициските апсења и помошта од адвокат)
© Совет на Европа / Европски суд за човекови права
Ова резиме на Секретаријатот не го обврзува Судот.
Кликнете овде за информативни белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права, 2016.
Службени јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е направен со поддршка на Специјалниот фонд за човекови права на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Тој не го обврзува Судот, ниту пак Судот презема некаква одговорност за квалитетот на истиот. Може да се преземе од HUDOC базата на судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од секоја друга база на податоци со која Судот го споделил. Може да се прават копии за некомерцијални цели под услов да се цитира полниот наслов на случајот, заедно со горенаведениот знак за авторско право и упатувањето на Специјалниот фонд за човекови права. Доколку се планира некој дел од овој превод да се користи за комерцијални цели, ве молиме обратете се на publishing@ .
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2016.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights ( ) or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@ .
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2016.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante: publishing@ .
Full & Egal Universal Law Academy