© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2012. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2012. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот, бр. 141
мај 2011
Editorial Board of Pravoye Delo and Shtekel против УКРАИНА - 33014/05
Пресуда 5.5.2011 [Секција V]
Член 10
Член 10-1
Слобода на изразување
Непостоење мерки на заштита во домашното право за новинари кои користат материјали за објавување преземени од Интернет: повреда
Факти – Првиот апликант е редакција, а вториот главен и одговорен уредник на весник. Во 2003 година весникот објавил анонимно писмо, кое било преземено од информативна веб-страница и кое, наводно, го напишал член на тајната служба. Во писмото биле објавени тврдења дека високи функционери на тајната служба на Украина се вмешани во незаконски и коруптивни активности и имаат врски со организираниот криминал. Весникот се повикал на изворот на информацијата и објавил коментар од редакцијата, наведувајќи дека информациите во писмото можеби се лажни и повикувајќи ја јавноста да даде свој коментар. Против апликантите потоа била поднесена тужба од лице кое тврдело дека информациите содржани во писмото претставуваат клевета против него. Апликантите заеднички биле прогласени за одговорни и им било наложено да платат обештетување. Исто така, на првиот апликант му било наложено да објави демант, а на вториот да објави извинување.
Право – Член 10
(a) Налог со кој се бара извинување: Иако домашното право предвидува дека оштетените страни во предмети поврзани со клевета имаат право да побараат демант на неточните и клеветничките изјави и надоместување на штета, конкретно не се предвидува налог како оној со кој од вториот апликант било побарано да објави официјално извинување. Исто така, нема никакви докази дека судовите во Украина се наклонети кон тоа да му даваат толку широко толкување на применливото законодавство. Ниту домашните судови ниту Владата не дале никакво објаснување за таквото очигледно отстапување од релевантните домашни прописи. Исто така, во домашната судска пракса во периодот по настаните што се предмет на разгледување, забележано е дека воведувањето обврска за извинување во случаи на клевета би можело да биде спротивно на уставната гаранција на слободата на изразување. Согласно тоа, налогот со кој од вториот апликант било побарано да даде извинување не е предвиден со закон.
Заклучок: повреда (едногласно).
(b) Непостоење мерки на заштита во домашното право за новинари кои користат материјали за објавување преземени од Интернет: Правото на Украина им дава на новинарите имунитет од граѓанска одговорност за репродукција на материјали објавени во печатот од збор до збор. Тоа, главно, е во согласност со пристапот на Судот во однос на слободата на новинарите да пренесуваат изјави дадени од други лица. Меѓутоа, таков имунитет не постои за новинарите кои репродуцираат материјал од извори преземени од Интернет кои не се регистрирани во согласност со домашното законодавство. Покрај тоа, не се воведени прописи со кои ќе се регулира регистрирањето на Интернет-медиумите во државата, статусот на Интернет-медиумите воопшто или користењето информации преземени од Интернет. Судот прифаќа дека Интернетот претставува различен информативен инструмент од печатените медиуми и дека ризикот за повреда што го создаваат содржината и комуникациите објавени преку Интернет е многу поголем од оној што го создава печатот. Како последица, политиките со кои се регулира репродуцирањето материјали од печатените медиуми и од Интернет може да се разликуваат. Сепак, со оглед на улогата што ја има Интернетот во контекст на активностите на професионалните медиуми и неговото значење за остварувањето на слободата на изразување, немањето задоволителна правна рамка на домашно ниво со која ќе им се овозможи на новинарите да користат информации преземени од Интернет без страв од санкции, сериозно може да ја попречи виталната функција на печатот како „јавен буден стражар“и само по себе може да доведе до неоправдано попречување на слободата на печат. Со оглед дека во домашното право не постојат соодветни заштитни мерки за новинарите кои користат информации добиени од Интернет, апликантите не биле во можност да го предвидат соодветниот степен на последици со кои би можело да резултира оспореното објавување.
Заклучок: повреда (едногласно).
Член 41: 6.000 ЕУР за вториот апликант во однос на нематеријално обештетување.
На овој линк може да се најдат Case-Law Information Notes
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2012
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2012.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy