© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2014. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2014. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2014. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот бр. 170
јануари 2014 година
Jones и други против Обединетото Кралство - 34356/06 и 40528/06
Пресуда 14.1.2014 [Оддел IV]
Член 6
Кривична постапка
Член 6-1
Пристап до суд
Одлука за отфрлање на граѓански тужби во кои има наводи за акти на тортура, поради повикување на имунитет од страна на тужената држава (Кралство Саудиска Арабија) и нејзини службени лица: нема повреда
Факти – Жалителите тврделе дека тие биле подложени на тортура додека биле во притвор во Кралството Саудиска Арабија. Првиот жалител (г-н Jones) иницирал граѓанска постапка пред англискиот Висок суд против Кралството, саудискoто Министерство за внатрешни работи и едно службено лице. Останатите тројца жалители иницирале постапка против четири физички лица: двајца полициски службеници, заменик управник на затвор и саудискиот Министер за внатрешни работи. Високиот суд одлучил дека тужените имаат право на имунитет согласно Законот за имунитет на државите од 1978 година и го одбил барањето на жалителите да дозволи достава на тужбите во странска држава. По жалба, Апелациониот суд направил разлика помеѓу имунитет ratione personae (кој важел за државата,актуелните шефови на државата и дипломатите) и имуниет ratione materiae (кој важел за обични службени лица, поранешни шефови на држави и поранешни дипломати). Тој суд ја потврдил одлуката на Високиот суд во поглед на Кралството и Министерството, но ја усвоил жалбата во однос на тужените физички лица. Тоа прашање потоа стигнало до Домот на лордови, кој се согласил со Високиот суд дека тужените имаат право на имунитет, дури и ако против нив има наводи за тортура. Во нивната жалба до Европскиот суд, жалителите се жалеле на повреда на нивното право на пристап до суд.
Право – Член 6, став 1: Мерките кои ги презела една држава и кои се одраз на општо прифатените правила на меѓународното јавно право за имунитет на државите во принцип не можеле да се сметаат за мерки со кои се наметнува несразмерно ограничување на правото на пристап до суд изразено во член 6, став 1. Во неговата пресуда во предметот Al-Adsani Судот одлучил дека не било докажано дека имало прифаќање во меѓународното право на ставот дека државите немале право на имунитет во поглед на граѓански тужби за надомест на штета во врска со акти на наводна тортура извршени надвор од државата во која се води постапка. Елаборирајќи го релевантниот критериум од аспект на член 6, став 1 во таа пресуда, Судот постапил во согласност со неговата обврска да ги земе предвид релевантните правила и начела на меѓународното право и да ја толкува Конвенцијата колку што е можно повеќе во сообразност со други правила на меѓународното право чиј дел е и самата Конвенција. Затоа Судот бил убеден дека пристапот применет од Големиот судски совет во предметот Al-Adsani требало да се следи и во овој случај.
(а) Примена на тие начела во поглед на тужбата против Кралството Саудиска Арабија – Судот воочил дека во пресудата на Меѓународниот суд на правдата од 3 февруари 2012 година во случајот Германија против Италија – којашто морала да се смета дека има правна сила во однос на содржината на меѓународното обичајно право – било јасно утврдено дека, во тој момент, не бил иксристализиран јус когенс исклучок од правилото за имунитет на државите. Затоа примената од страна на англиските судови на одредбите на Законот од 1978 година при потврдувањето на барањето за имунитет на Кралството Саудиска Арабија во 2006 година не можело да се каже дека претставува неоправдано ограничување на правото на пристап до суд жалителот.
Заклучок: нема повреда (шест гласа за и еден против).
(б) Примена на општите начела во поглед на тужбата поднесена против службените лица – Сите четворица жалители се жалеле дека тие не можеле да употребат граѓански тужби за акти на тортура против конкретни службени лица. Судот морал да испита дали одбивањето да се продолжи постапувањето по тие тужби било во согласност со член 6, став 1 од Конвенцијата, применувајќи го општиот пристап наведен во Al-Adsani. Имунитет кој бил применет во случаи против службени лица останувал имунитет на „државата“: на тој имунитет се повикувала државата и од него можела да се откаже државата. Кога, како во овој случај, давањето на имунитет ratione materiae на службени лица било со намера да се почитува меѓународното право за имунитет на државите, тогаш како и во случај кога имунитетот е даден на самата држава, целта на ограничувањето на пристапот до суд била легитимна. Затоа што мерките кои се одраз на општо прифатени правила на меѓународното јавно право за имунитет на државите не можеле во принцип да се сметаат како мерки со кои се наметнува несразмерно ограничување на правото на пристап до суд, единственото прашање кое треба да се анализира во поглед на наводот на жалителите, било дали давањето на имунитет ratione materiae на службените лица било одраз на такви правила. Затоа, Судот понатаму испитал дали постои општо правило на меѓународното јавно право кое наложува домашните судови да го прифатат повикувањето на Саудиска Арабија на имунитет на државата во однос на службените лица, и, ако е така, дали имало докази за било какво специјално правило или исклучок при случаи на наводна тортура.
(i) Постоење на општо правило: Со оглед на тоа што самата држава не можела да изврши акт, туку само поединци кои постапуваат во нејзино име, кога државата може да се повика на имунитет тогаш почетна точка морала да биде дека имунитетот ratione materiae важел за акти на службени лица. Доколку не било така, имунитетот на државата секогаш би можел да биде заобиколен со поднесување тужби против конкретни службени лица. Поголемиот дел од судската пракса и на меѓународно и на домашно ниво се чинело дека е во прилог на ставот дека имунитетот на државата во принцип на вработените или службените лица на странска држава им обезбедувал заштита во поглед на акти преземени во име на државата на ист начин како што имунитетот ја штити самата држава.
(ii) Постоење на специјално правило или исклучок во поглед на акти на тортура: Дури и ако службениот карактер на актите бил прифатен во смисла на одговорност на државата, тоа само по себе не било одлучувачко за тоа дали, според меѓународното право, барањето на имунитет секогаш треба да се прифати во поглед на истите тие акти. Имајќи ги предвид релевантното меѓународно право и домашната и меѓународната судска пракса, иако според Судот имало појава на поддршка за специјално правило или исклучок во меѓународното право во случаи на граѓански тужби за тортура поднесени против странски службени лица, поголемиот дел од прецедентите биле во насока на тоа да правото на имунитет на државата не можело да се избегне со поднесување тужби против нејзини службеници или агенти. Имало докази во поново време за дебата во врска со сфаќањето на дефиницијата на тортура во Конвенцијата против тортура, на интеракцијата помеѓу имунитетот на државата и правилата за припишување одговорност во Нацрт членовите за одговорност на државите; и на опсегот на примена на член 14 од Конвенцијата против тортура. Сепак, праксата на државата по ова прашање постојано се менувала, со одлуки и на давање и на одбивање на имунитет ratione materiae во такви случаи. Најмалку два случаи за тоа прашање во моментот биле пред домашните врховни судови. Меѓународното мислење по тоа прашање можело да се каже дека почнува да се развива, со оглед на неодамнешните дискусии во врска со работата на Комисијата за меѓународно право во врска со кривични предмети. Таа работа сè уште траела и можеле да се очекуваат дополнителни промени. Во овој случај, јасно било дека Домот на лордови ги анализирал сите аргумени во врска со постоењето на можен исклучок од општото правило за имунитет на државите во поглед на граѓански тужби за акти на тортура. Во опсежна и сеопфатна пресуда, Домот на лордови заклучил дека меѓународното обичајно право не прифатило исклучок – при наводи за акти на тортура – од општото правило за имунитет ratione materiae на службени лица во сферата на граѓански тужби кога имала имунитет самата држава. Заклучоците на Домот на лордови, не биле ниту очигледно погрешни, ниту арбитрерни, туку засновани на темелно користење на документи од меѓународното право и анализа на правните аргументи на жалителите и пресудата на Апелациониот суд, кој одлучил во полза на жалителите. Други домашни судови детално ги анализирале заклучоците на Домот на лордови во овој случај и ги сметале тие заклучоци за многу убедливи. Во овие околности, Судот бил убеден дека давањето на имунитет на службените лица во овој случај била одраз на општо прифатените правила на меѓународното јавно право. Затоа, примената на одредбите на Законот од 1978 година при признавањето на имунитет на службените лица во граѓанските постапки на жалителите, не претставувала неоправдано ограничување на правото на жалителите на пристап до суд. Сепак, со оглед на промените кои во моментот се случувале во оваа област на меѓународното јавно право, ова било прашање кое мора да биде преиспитувано од државите договорнички.
Заклучок: нема повреда (шест гласа за и еден против).
(Види Al-Adsani против Обединетото Кралство [ГСC], 35763/97, Информативна белешка бр 36)
На овој линк може да се најдат Информативни белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2014
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2014.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2014.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy