© Совет на Европа/Европски суд за човекови права, 2016. Овој превод е направен со поддршка на Специјалниот фонд за човекови права на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Тој не го обврзува Судот. За дополнителни информации погледнете ја целосната информација во врска со авторско право на крајот од овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2016. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2016. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка од судската пракса на Судот бр. 189
Октомври 2015 год.
Кудревичиус и други против Литванија [ГСС] - 37553/05
Пресуда 15.10.2015 [ГСС]
Член 11
Член 11-1
Слобода на мирно собирање
Кривични санкции за земјоделците кои го блокирале сообраќајот на главните патишта два дена: нема повреда
Факти – Земјоделците жалители добиле одобрение да организираат мирен протест за да го привлечат вниманието на Владата на тоа дека наводно не презеле активности како одговор на проблемите во земјоделскиот сектор. Демонстрациите првично се одржувале на мирен начин согласно одобрението. Меѓутоа, преговорите со Владата застанале. Со цел да се изврши притисок врз Владата, жалителите го пречекориле одобрението и ги блокирале трите главни автопати два дена предизвикувајќи значително нарушување. Блокадата завршила кога нивните барања биле исполнети. Жалителите последователно биле осудени за „учество во немири“ и осудени на 60 дена казна затвор суспендирана на една година. На жалителите исто така им било наредено да не ги напуштаат своите места на живеење на повеќе од седум дена без претходна согласност од властите.
Во пресудата од 26 ноември 2013 година Судскиот совет на Судот одлучил, со четири гласа наспроти три, дека имало повреда на членот 11 од Конвенцијата (види Информативна белешка 168). На 14 април 2014 година случајот бил упатен на Големиот судски совет на барање на Владата.
Право – Член 11
(а) Применливост - Осудувањето на жалителите не се базирало на никакво инволвирање во или поттикнување на насилство, туку на повреда на јавниот ред што произлегло од блокирањето на патишта. Нарушувањето на сообраќајот не било попратна појава на собир одржан на јавно место, туку повеќе резултат на намерно дејствување на земјоделците. Меѓутоа, физичкото однесување со кое намерно се попречувал сообраќајот и вообичаениот тек на животот со цел сериозно да се попречат активностите на другите не било во суштината на слободата на собирање како што била заштитена со членот 11, што можело да има импликации по секоја проценка на „неопходноста“ што треба да се спроведе согласно вториот став од таа одредба. Истовремено, однесување на жалителите не било од таква природа и степен за да се отстрани нивното учество во демонстрациите од опсегот на заштитата на правото на слобода на мирно собирање. Немало никаква индикација дека тие ги поткопале темелите на едно демократско општество. Членот 11 затоа можел да се примени.
(б) Основаност – Осудувањето на жалителите достигнало ниво на мешање во нивното право на слобода на мирно собирање. Мешањето имало правна основа во домашното право. Толкувањето на домашните судови на релевантната одредба на Кривичниот законик не било ниту своеволно ниту непредвидливо. Дозволите да се држат мирни собири содржеле предупредување за можната одговорност за организаторите. Исто така, требало да им биде јасно на жалителите дека поради непочитувањето на законските и експлицитни наредби на полицијата да ги тргнат блокадите од патиштата можеле да бидат сметани за одговорни. Оспореното мешање оттука било „пропишано со закон“ и се водело од легитимните цели на „спречување на нереди,“ како и „заштита на правата и слободите на другите“.
Префрлањето на демонстрациите од одобрените локации на автопатите претставувало јасна повреда на условите стипулирани во дозволите. Таквото дејствие било преземено без претходно известување до властите и без од нив да се побара да ги сменат условите во дозволите. Жалителите не можеле да не бидат свесни за овие барања. Исто така, нивните дејствија биле оправдани од потребата за итен одговор на актуелниот настан. Судот немал никаква причина да ја испита проценката на домашните судови дека земјоделците имале на располагање алтернативни и законски средства да ги заштитат своите интереси, како можноста за поднесување на претставки пред управните судови.
Што се однесува до тоа дека намерното блокирање на патиштата било насочено кон вршење притисок врз Владата да ги прифати барањата на земјоделците, одлика заради која овој случај се разликувал од оние во кои Судот забележал дека демонстрациите можеле да предизвикаат одредено ниво на прекин на нормалниот живот, вклучително и прекин во сообраќајот. Во случаите каде демонстрантите се обиделе да ја спречат или сменат активноста која ја вршеле други, Судот заклучил дека изрекувањето на санкции претставувало реакција сразмерна на легитимната цел за заштита на правата и слободите на други. До истиот заклучок треба a fortiori да се дојде во овој случај, бидејќи дејствијата на демонстрантите не била директно насочена кон активност која тие не ја одобрувале, туку физичкото блокирање на друга активност која не била директно поврзана со целта на нивниот протест.
Како што може да се види од горенаведената судската пракса, намерното сериозно нарушување од страна на демонстрантите, на обичниот живот и активностите законски вршени од други, во позначајна мерка од тие предизвикани од нормално остварување на правото на мирно собирање на јавно место, може да се смета за „дело кое заслужува прекор“ и со тоа да се оправда изрекувањето на казни, дури и од кривична природа. Иако жалителите не извршиле акти на насилство ниту поттикнале други да извршат такви акти, речиси целосниот прекин на трите главни автопати со јасно непочитување на полициските наредби и на потребите и правата на корисниците на патот претставувало однесување кое можело да се опише како „вредно за прекор“. Имајќи го на ум дискреционото право кое во таквите околности требало да се признае, тужената држава јасно имала право да смета дека интересите за заштита на јавниот ред надвладеале врз тие на жалителите при одлуката да ги блокираат патиштата како средство на земјоделците да постигнат пробив во нивните преговори со Владата.
Што се однесува до однесувањето на властите, полицијата се ограничила само на наредби до жалителите да ги отстранат блокадите на патиштата и да ги предупредат дека е можно да сносат одговорност. Дури и кога жалителите одбиле да ги почитуваат овие законски наредби, тие се одлучила да не ги растурат собирите. Кога тензиите меѓу земјоделците и камионџиите пораснале, полицијата апелирала до страните во конфликтот да се смират за да се избегнат сериозни конфронтации. И покрај сериозните нарушувања предизвикани од однесувањето на жалителите властите покажале висок степен на толеранција. Исто така, тие се обиделе да воспостават рамнотежа меѓу интересите на демонстрантите со оние на корисниците на автопатите, за да се обезбеди мирно спроведување на собирот и безбедност на сите граѓани, на тој начин задоволувајќи секаква позитивна обврска која може да сметале дека ја имаат.
Што се однесува до санкциите изречени против жалителите, казната што била применета била блага казна од 60 дена лишување од слобода чие извршување било суспендирано на една година. Жалителите не биле казнети да платат парични казни и единствената реална последица за нивното осудување била обврската, која траела една година, да добијат одобрение доколку сакале да го напуштат своето место на живеење на повеќе од седум дена. Таквата непријатност не се чинела несразмерна кога била споредена со сериозното нарушување на јавниот ред предизвикано од жалителите.
Конечно, бидејќи немало унифициран пристап меѓу земјите-членки во однос на правната карактеризација – како кривично или управно дело – на попречувањето на сообраќајот на јавен автопат, домашните власти не ги надминале границите на нивната широка маргина на дискреционо право со тоа што жалителите кривично одговарале за нивното однесување. Фактот дека други поединци можеби добиле поблаг третман неопходно не значи дека изречените санкции против жалителите биле несразмерни.
Ако се земе сè во предвид, домашните власти постигнале правична рамнотежа меѓу легитимните цели на „спречувањето на нереди“ и „заштитата на правата и слободите на другите“ од една страна, и барањата за слобода за собирање од друга, и ги засновале своите одлуки на прифатлива проценка на фактите и на причини кои биле релевантни и доволни.
Не било неопходно за Судот да се осврне на аргументите изнесени од странките со цел да се утврди дали мерките што биле усвоени од страна на властите можеле да бидат оправдани во контекст на судската пракса на Европскиот суд на правдата (ЕСП).* Улогата на ЕСП била да утврди дали земјите-членки на ЕУ се придржувале на нивната обврска да обезбедат слободно движење на стоките, додека задача на Судот во овој случај е да утврди дали имало повреда на правото на жалителите на слобода на собирање.
Заклучок: нема повреда (едногласно).
(Види Bukta and Others v. Hungary, 25691/04, 17 July 2007, Информативна белешка 99; Lucas v. the United Kingdom (dec.), 39013/02, 18 March 2003; Barraco v. France, 31684/05, 5 March 2009, Информативна белешка 117)
* Eugen Schmidberger, Internationale Transporte and Planzüge v. Austria, C-112/00, пресуда од 12 јуни 2003; и Commission v. France, C-265/95, пресуда од 9 декември 1997.
© Совет на Европа / Европски суд за човекови права
Ова резиме на Секретаријатот не го обврзува Судот.
Кликнете овде за информативни белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права, 2016.
Службени јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е направен со поддршка на Специјалниот фонд за човекови права на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Тој не го обврзува Судот, ниту пак Судот презема некаква одговорност за квалитетот на истиот. Може да се преземе од HUDOC базата на судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од секоја друга база на податоци со која Судот го споделил. Може да се прават копии за некомерцијални цели под услов да се цитира полниот наслов на случајот, заедно со горенаведениот знак за авторско право и упатувањето на Специјалниот фонд за човекови права. Доколку се планира некој дел од овој превод да се користи за комерцијални цели, ве молиме обратете се на publishing@ .
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2016.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights ( ) or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@ .
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2016.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante: publishing@ .
Full & Egal Universal Law Academy