© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2013. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот Бр. 165
Јули 2013
ПРЕСУДА М.А. против Кипар - 41872/10
Пресуда 23.7.2013 [Оддел IV]
Член 5
Член 5-1
Лишување од слобода
Трансфер и престој во полициска станица на група имигранти со цел да се идентификуваат и протераат лицата што се во земјата незаконски: повреда
Член 13
Ефикасен правен лек
Непостоење на правен лек со автоматско суспензивно дејство против налог за протерување: повреда.
Член 4 од Протоколот бр 4
Забрана за колективно протерување на странци
Индивидуални налози за протерување изготвени шаблонски и издадени во однос на група имигранти, по завршувањето на постапката за азил за секој од нив поединечно: нема повреда
Факти - Жалителот, Сириец од курдско потекло, побегнал од Сирија во 2005 година и поднел науспешно барање за азил. Неговото досие било повторно отворено од страна на Службата за азил во 2008 година заради тоа што биле добиени нови информации. Во 2010 година, додека одново отворенaтa постапкa за азил билa сеуште во тек, жалителот се приклучил на деноноќниот протест што се одржувал против политиката за азил на Владата. Властите одлучиле да ги отстранат демонстрантите, повикувајќи се на нехигиенските услови, на нелегалноте користење на електрична енергија и на поплаките од страна на јавноста. Едно рано утро, во јуни 2010 г., 250 полицајци дошле на местото на поставениот логор, и ги испратиле демонстрантите до автобусите кои чекале за да ги одведат во полициската станица со цел да се утврди нивниот имиграционен статус. Само оние за кои било утврдено дека имале статус на бегалци или на bona fide баратели на азил биле во можност да ја напуштат станицата. Оние за кои се открило дека нивното присуство во земјата било незаконско биле уапсени со цел да бидат протерани. 22 демонстранти биле протерани истиот ден и 44 други, вклучувајќи го и жалителот, биле обвинети за незаконски престој и префрлени во центрите за притвор во Кипар. Властите сметале дека жалителот незаконски престојувал во Републиката и против него биле издадени налози за протерување и притворање и покрај тековната постапката за азил. Следниот ден, жалителот и 43 други луѓе од курдско потекло поднеле барање до Европскиот суд за привремени мерки во согласност со член 39. Судот и укажал на кипарската влада дека тие не требало да бидат протерани додека Судот да ги добие и да ги испита сите документи кои се однесуваат на нивните барања. Во август 2010 година, Министерот за внатрешни работи го прогласил жалителот за незаконски имигрант врз основ на јавниот ред, потпирајќи се на наводите дека тој примал пари од потенцијални курдски имигранти во замена за дозвола за престој и работа во Кипар. Нови налози за протерување и притворање биле издадени врз таа основа и претходните биле поништени. Член 39 привремената мерка во однос на жалителот била одново разгледана од страна на Европскиот Суд во септември 2010 година и продолжена. Жалителот повел habeas corpus постапка пред домашните судови за да се жали на неговото притворање. Конечно, во 2012 година, неговата жалба до Врховниот суд била одбиена со оглед на тоа дека, во меѓувреме, во мај 2011 година, тој бил ослободен и мубил доделен статус на бегалец.
Правото - Членовите 2 и 3: На жалителот му бил доделен статус на бегалец и тој веќе не бил изложен на ризик од протерување во Сирија и затоа не можел да тврди дека е жртва на повреда на неговите права според тие членови.
Заклучок: недопуштеност (некомпатибилност ratione personae).
Член 13 заедно со членовите 2 и 3: Жалбените наводи на жалителот под член 2 и 3 биле спорни, па тој можел да се повика на член 13. Иако одлуката да му се даде статус на бегалец го отстранила ризикот од протерување, тоа не претставувало признание и надомест за неговиот жалбен навод дека постапката за судска контрола била неефикасна. Оттука тој сеуште можел да повика на тоа дека е „жртва“ во однос на тој жалбен навод.
Во случај кога жалбата укажува дека протерувањето на жалителот може да го изложи него или неа на вистински ризик од третман спротивен на членовите 2 или 3, ефикасниот правен лек треба да биде таков што ќе го попречи извршувањето на мерките кои се во спротивност со Конвенцијата и чии ефекти се потенцијално неповратни; ова бара внимателна контрола од страна на националните власти, особено брз одговор и автоматско суспензивно дејство. Во времето кога биле издадени налозите за протерување и притворање, досијето на жалителот било предмет на разгледување од страна на Службата за азил и таквата постапка била, според домашното право, суспензивна по природа. Жалителот оттука бил легално во Кипар и не требало да биде протеран. Сепак налогото за протерување останал на сила неколку месеци, додека постапката за азил сеуште била во тек, а единствената причина зашто тој не бил протеран во Сирија била затоа што бил применет Членот 39. Како што тоа го признала Владата, оваа ситуација произлегла од грешка од страна на властите. Не постоел ефикасен домашен правен лек кој бил достапен за да се спречи оваа грешка. Згора на тоа, имало недостаток на ефективни заштитни мерки за да се заштити жалителот од незаконско протерување. Особено, правниот лек пред Врховниот суд за поништување на налогот за протерување и барањето за привремена наредба да се суспендира протерувањето немале никакво автоматско суспензивно дејство. Во онаа мера во којашто Владата тврдела дека вториов правен лек имал суспензивно дејство „во пракса“, барањата од член 13 и други одредби од Конвенцијата го презеле обликот на гаранции, а не само на изјави на намера или практични договори. Накусо, жалителот немал ефикасен правен лек во однос на неговиот жалбен навод во согласност со членовите 2 и 3.
Заклучок: повреда (едногласно).
(Видете во врска со ова Gebremedhin [Gaberamadhien] v. France, 25389/05, 26 април 2007, Information Note 96; и De Souza Ribeiro v. France [GC], 22689/07, 13 декември 2012, Information Note 158
Член 5 став 1: Со цел да се оцени законитоста на притворањето на жалителот, Судот идентификувал три различни фази.
Прво, што се однесува со неговиот трансфер во полициската станица, демонстрантите немале друг избор освен да се качат во автобусите и потоа да останат во станицата. Со оглед на принудната природа, обем и цел на полициската операција, вклучувајќи го и фактот дека тие биле извршени толку рано наутро, де факто имало лишување од слобода. Што се однесува до правната основа за лишувањето од слобода, Владата се повикала на полициските законски овластувања и должности за апсење и за зачувување на редот на јавните патишта, како и за регулирање на движењето. Сепак, тие не тврделе дека кое и да е од овие овластувања всушност било искористено за да се спроведе апсењето на жалителот. Било јасно дека целта на операцијата, исто така, била да се идентификуваат оние демонстранти кои незаконски престојувале на територијата со цел да ги протераат. Властите сметале дека било невозможно да се спроведе ефикасна истрага на самото место без да се предизвика насилна реакција и, оттука, ги одвеле демонстрантите во полициска станица. Иако Судот бил свесен за тешката ситуација во која се наоѓале кипарските власти, тоа не можело да ги оправда мерките кои доведуваат до лишување од слобода без никаква јасна правна основа. Следува дека лишувањето на жалителот од слобода, во текот на овој период, било спротивно на членот 5 став 1 од Конвенцијата.
Второ, притворањето на жалителот врз основа на налозите за протерување и притворање издадени во јуни 2010 година било незаконско, со оглед на тоа дека налозите биле издадени по грешка, во време кога тој имал законски статус на жител бидејќи преиспитување на неговото барање за азил било се уште во тек .
Конечно, постапката пропишана со закон не била испочитувана во однос на притворањето на жалителот од август 2010 до негово ослободување во мај 2011 година, со оглед на тоа тоа што не бил известен за новите налози за протерување и притворање во согласност со домашното право.
Општо гледано, целиот период на притвор на барателот, имено, од јуни 2010 до мај 2011 година, бил во спротивност со членот 5 став 1.
Заклучок: повреда (едногласно).
(Видете Austin and Others v. the United Kingdom [GC], 39692/09, 40713/09 и 41008/09, 15 март 2012, Information Note 150; и Medvedyev and Others v. France [GC], 3394/03, 29 март 2010, Information Note 128).
Член 4 од Протоколот бр 4: Сите засегнати лица биле поединечно испитани во однос на нивните лични околности. Особено, нивните барања за азил биле обработувани на поединечна основа во текот на период од повеќе од пет години. Жалбите на оние кои се жалеле биле поединечно прегледани и одбиени. Посебни писма биле испратени од страна на службата за азил до засегнатите лица информирајќи ги за релевантните одлуки. Властите извршиле детална проверка во однос на секое лице пред издавањето на налозите и биле издадени посебни налози за протерување и притворање за секое лице. Поединечни писма, исто така, биле подготвени за информирање на притворените лица за одлуката на властите да ги приведе и протера. Фактот дека демонстрантите, вклучувајќи го и жалителот, биле одведени заедно во полициската станица, дека некои лица биле протерани во групи, или дека налозите за протерување и писмата користеле шаблонски формулации и оттука не се повикувале конкретно на одлуките на азил, не укажувал самиот на колективна мерка во рамките на значењето припишано на тој термин од страна на судската пракса. Иако, била направена грешка во однос на статусот на некои од засегнатите лица, вклучувајќи го и жалителот, тој факт, и покрај нанесената штета, не може да се земе како доказ дека имало колективно протерување.
Заклучок: немало повреда (едногласно).
(Видете исто така Čonka v. Belgium, 51564/99, 5 февруари 2002, Information Note 39)
Судот, исто така, не оценил дека имало повреда на членот 5 став 2 и повреда на член 5 став 4 (брзината на проверката).
Член 41: 10 000 евра за нематеријална штета.
© Совет на Европа / Европски суд за човекови права
Ова резиме изготвено од страна на Секретаријатот не го обврзува Судот.
Кликнете овде за Информативните белешки за судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2013
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy