© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2015. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2015. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2015. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот бр. 173
април 2014 година
Magyar Keresztény Mennonita Egyház и други против Унгарија - 70945/11, 23611/12, 26998/12 et al.
Пресуда 8.4.2014 [Оддел II]
Член 11
Член 11-1
Слобода на здружување
Црквите жалители биле задолжени повторно да се регистрираат со цел повторно да добијат материјални придобивки од државата: повреда
Факти – Согласно Законот за цркви од 2011 година, кој бил донесен со цел да ги реши проблемите во врска со експлоатирањето на државни средства од страна на определени цркви, бил воведен систем за признавање на цркви од два столба. Неколку цркви се сметале за регистрирани по сила на законот и затоа и натаму имале право да уживаат определени монетарни и фискални придобивки од државата за извршување на верски активности.
Жалителите се верски заедници или свештеници или членови на такви заедници. Жалителите, кои пред донесувањето на Законот за цркви од 2011 година биле регистрирани како цркви и добивале државни финансиски средства, не биле помеѓу црквите кои по сила на закон се сметаат за регистрирани. После одлука на Уставниот суд, верски здруженија или заедници како жалителите можеле да продолжат да функционираат како цркви и да се именуваат себеси како цркви. Сепак, Законот за цркви од 2011 година и натаму се применувал затоа што црквите како жалителите биле должни да се обратат до Парламентот за да бидат регистрирани доколку сакале повторно да добијат пристап до монетарни придобивки и привилегии. Дали некоја црква можела да се регистрира зависело од бројот на нејзините следбеници, колко долго постоела како и од докази дека таа не претставува закана за демократијата.
Право – член 11 (од аспект на член 9): Дерегистрирањето на жалителите како цркви претставувало мешање во нивните права од член 9 и член 11. Оваа мерка била заснована на Законот од 2011 година и служела за остварување на легитимната цел спречување на организации кои тврдат дека вршат верски активности со измама да добијат финансиски бенефиции од државата. Судот понатаму испитал дали мешањето било неопходно во демократско општество.
Немало право согласно член 11 во врска со член 9 верските организации да имаат конкретен правен статус. Државата само била должна да се осигура дека тие имаат можност да стекнат правен субјективитет како субјекти во граѓанското право. Сепак, Судот не можел да го занемари фактот дека следбениците на дадена религија може да се чувстуваат дека се толерирани, но не и добредојдени, доколку државата одбиела да ја признае и поддржи нивната верска организација, додека пак дава такво признавање на други религии. Таквата ситуацијата на чувствување на инфериорност била спротивна на слободата на манифестирање на религијата. Понатаму, не било докажано дека не биле достапни понерестриктивни мерки за проблемот кој властите го идентификувале – како што се судска контрола или распуштање на црквите за кои се докажало дека го злоупотребуваат законот. Последица на спорниот закон било одземањето на правната рамка на постоечките цркви, понекогаш и со далекусежни материјали последици како и последици по нивниот углед.
Системот на регистрирање на цркви од два столба како таков влегувал во слободната оцена на државата и таков систем вообичаено припаѓал на историските уставни традиции на земјите кои го применуваат. Сепак, Владата не извела убедливи докази дека листата на регистрирани цркви содржана во Законот од 2011 година во целост ја одразувала историската традиција на Унгарија. Одбивањето на регистрација поради недоставување информации за содржината на верските учења можело да биде оправдано со потребата да се утврди дали религијата која бара признавање претставува закана за демократското општество. Сепак, жалителите законски дејствувале во Унгарија како верски заедници неколку години и немало докази дека било кога била поведена постапка против нив од причина што работеле незаконски или со злоупотреба. Затоа причините поради кои тие се задолжени повторно да се регистрираат требало да бидат посебно сериознии убедливи.
Точно е дека слободата да се манифестира својата религија или уверувања не давала на црквите жалители или нивните членови право да добијат дополнителни финансиски средства од државниот буџет. Сепак, привилегиите добиени од верските заедници го олеснувале остварувањето на верски цели затоа државните власти имале обврска да останат неутрални при нивното доделување. Понатаму, државите имале значителна слобода во изборот на облици на соработка со верските заедници, вклучувајќи ја можноста за измена на тие привилегии со законодавни мерки. Сепак, неутралноста на државата наложувала изборот на партнери да биде заснован на објективни критериуми за да се спречат ситуации во кои следбениците на некоја верска заедница се чувствуваат како граѓани од втор ред, поради понеповолниот став на државата кон таа заедница. Во овој случај, одземањето на привилегиите се однесувало само на некои религии, меѓу кои и жалителите.
Судот не нашол индиции дека на црквите жалители им било оневозможено да ја практикуваат својата религија како правни субјекти. Сепак, согласно законот, определени верски активности вршени од црквите не биле достапни на верските здруженија, што влијаело врз правото на колективна слобода на религија на тие здруженија. Од таа причина, таквата разлика во третманот не била во согласност со обврската за неутралност на државата и немало објективни причини за тој третман.
Судот заклучил дека, одземајќи го статусот на цркви на жалителите, наместо да примени помалку рестриктивни мерки, воведувајќи политички обоена постапка за регистрација, чие оправдување предизвикувало сомневања, и постапувајќи со жалителите на поинаков начин од регистрираните цркви, не само во поглед на можностите на соработка, туку исто така и во поглед на обезбедувањето на бенефиции за верски активности, надлежните органи ја занемариле својата должност за неутралност vis-à-vis црквите жалители. Овие елементи, во целина и поединечно, значеле дека спорната мерка не одговарала на неодложна општествена потреба [“pressing social need”].
Заклучок: повреда (пет гласа за и два против).
Член 41: Утврдувањето на повреда претставувало доволен правичен надоместок во поглед на нематеријалната штета на петмината жалители поединци. Судот дополнително ќе одлучи во поглед на верските заедници жалители.
© Coвет на Европа/Eвропски суд за човекови права
Ова резиме подготвено од Секретаријатот на Судот не го обврзува Судот
На овој линк може да се најдат Информативни белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2015
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2015.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2015.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy