© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2012. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2012. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот бр. 98
јуни 2007
O’Halloran и Francis против Обединетото Кралство - 15809/02
Пресуда 29.6.2007 [Голем совет]
Член 6
Кривична постапка
Член 6-1
Кривична пријава
Правично судење
Обврска за регистриран имател на возило да даде информации за идентификација на возачот кога постои сомнение за дело против безбедноста на патниот сообраќај: нема повреда
Факти: Согласно член 172 од Законот за патен сообраќај од 1988, од регистрираниот имател на возило може да се побара да даде информации за идентитетот на возачот кога се наведува дека се сторени некои дела против безбедноста на патниот сообраќај. Прекршок е да не се дадат тие информации, освен ако имателот не може да покаже дека не знаел и не можел со разумни напори да го утврди идентитетот на возачот. Во одделни инциденти, возилата на апликантите биле фатени на камери што регистрираат пребрзо возење, како го надминуваат ограничувањето на брзината. Тие потоа, биле прашани да го идентификуваат возачот или да се соочат со гонење. Првиот апликант признал дека е возачот во неговиот случај и бил осуден за брзо возење, откако направил неуспешен обид да го исклучи своето сведочење од листата на докази. Тој бил казнет со парична казна, а на возачката дозвола му биле запишани казнени поени. Вториот апликант се повикал на своето право на молчење и привилегијата да не се инкриминира самиот себеси. Бил осуден согласно член 172. Добил парична казна, а на неговата возачка дозвола биле запишани казнени поени.
Право: Судот не го прифатил аргументот на апликантот дека правото на молчење и правото да не се инкриминира себеси се апсолутни права. Со цел да определи дали суштината на овие права е повредена, тој се фокусираше на природата и степенот на принуда употребена за да се добијат доказите, постоењето на евентуални релевантни заштитни механизми во процедурата, и намената за која се употребени така добиените материјали.
(a) Природа и степен на принудата – Иако принудата е од директна природа, секој кој одбрал да поседува или вози автомобил знаел дека се подложуваат на регулаторен режим, наметнат зашто е препознаено дека поседувањето и користењето автомобили има потенцијал да предизвика тешки повреди. Оние кои одбрале да имаат и да возат автомобили треба да се смета дека прифатиле определени одговорности и обврски, вклучувајќи ја и обврската, во случај на сомнеж дека е сторено дело против безбедноста на патниот сообраќај, да ги информираат властите за идентитетот на возачот во тој момент. На крајот, природата на распитот што полицијата е овластена да го врши е ограничена. Член 172 се применува само тогаш кога се наведува дека возачот сторил релевантен престап и ја овластува полицијата да побара информации само во поглед на идентитетот на возачот.
(b) Заштитни механизми – Не е сторен престап ако имателот на возилото покаже дека не знаел и не можел со разумни напори да знае кој бил возач на возилото. Престапот, оттука, не бил со строга одговорност, а ризикот од неверодостојни признанија бил занемарлив.
(c) Намена за која се дадени изјавите – Иако за изјавата на првиот апликант дека тој бил возач на неговиот автомобил било пресудено дека е допуштена, како доказ за тој факт, по неговиот неуспешен обид да ја исклучи, од обвинителството сепак се барало да го докаже делото вон разумно сомневање, а првиот апликант имал право да изведува докази и да повикува сведоци, доколку сакал. Идентитетот на возачот бил само еден од елементите во делото пречекорување на брзината, а немало прашање околу осудителната пресуда што произлегува само од информациите добиени како резултат на член 172. Во случајот на вториот апликант, постапката за поткрепа никогаш не била спроведена , зашто тој одбил да даде изјава. Соодветно, прашањето за користењето на неговата изјава во кривичната постапка не се јавило, зашто неговото одбивање да даде изјава не било користено како доказ. Тоа, само по себе, претставувало прекршок.
Имајќи ги предвид сите околности на предметот, вклучувајќи ја и специјалната природа на регулаторниот режим и ограничената природа на информациите барани со известување согласно член 172, суштината на правото на апликантот да молчи и неговата привилегија да не се семоинкриминира не се нарушени.
Заклучок: нема повреда (петнаесет наспрема два гласа).
На овој линк може да се најдат Case-Law Information Notes
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2012
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2012.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy