© Совет на Европа/Европски суд за човекови права, 2016. Овој превод е направен со поддршка на Специјалниот фонд за човекови права на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Тој не го обврзува Судот. За дополнителни информации погледнете ја целосната информација во врска со авторско право на крајот од овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2016. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2016. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка од судската пракса на Судот бр. 189
Октомври 2015 год.
Пентикаинен против Финска [ГСС] - 11882/10
Пресуда 20.10.2015 [ГСС]
Член 10
Член 10-1
Слобода на изразување
Апсење и осудување на новинар затоа што не ги послушал наредбите на полицијата за време на демонстрации: нема повреда
Факти – Во 2006 година жалителот бил испратен да известува од демонстрации во неговото својство на новинар и фотограф. Кога демонстрациите станале насилни полицијата одлучила да ги спречи демонстрантите да маршираат и да дозволи да се одржат мирни демонстрации на самото место. Тие подоцна го заградиле просторот и им наредиле на демонстрантите да се растурат. И покрај тоа што одново и одново било барано од него да го напушти местото, жалителот останал со демонстрантите. Наскоро потоа тој бил уапсен заедно со повеќе демонстранти и бил задржан повеќе од 17 часа. Подоцна бил прогласен за виновен за непочитување на полициски наредби, но никаква казна не му била изречена. Таа одлука била поддржана од апелација, а последователната жалба до Врховниот суд била одбиена.
Со пресуда од 4 февруари 2014 година Судскиот совет на Судот одлучил, со пет гласа наспроти два дека немало повреда на членот 10 од Конвенцијата (види Информативна белешка 171). На 2 јуни 2014 г. случајот бил упатен на Големиот судски совет на барање на жалителот.
Право – Член 10: При проценката на потребата од мешањето во слободата на изразување на жалителот, Судот морал да измери два спротивставени интереси: интересот на јавноста да добие информации за прашање од општ интерес и тој на полицијата за одржување на јавниот ред во контекст на насилни демонстрации. Во врска со ова, Судот ја нагласил улога на медиумите како „куче чувар“ во обезбедувањето на информации за тоа како властите се справуваат со демонстрации и сузбивање на нереди. Затоа секој обид да се отстранат новинари од место каде се одржуваат демонстрации мора да подложи на строга анализа. Од друга страна, заштитата што им ја дава членот 10 на новинарите подложела на условот дека тие дејствувале во согласност со принципите на одговорното новинарство. Соодветно на тоа новинарите кои ја остваруваат својата слобода на изразување преземаат „обврски и одговорности“ кои значат дека тие не можат да бараат имунитет за кривична одговорност од чиста причина дека делото во прашање било извршено за време на вршење на нивните новинарски функции.
Што се однесува до апсењето на жалителот, досието од случајот не обелоденило никаква причина за сомнеж дека полициските наредби да се разотидат демонстрантите се базирале на разумна проценка на фактите. Исто така превентивните мерки преземени заради веројатноста настаните да станат насилни се чинеле оправдани. Тие биле насочени не само на „апстрактната “ заштита на јавниот ред, туку исто така и на безбедноста на поединците на или во близина на демонстрациите, вклучително и на припадниците на медиумите, а оттука и на самиот жалител. Што се однесува до однесувањето на жалителот, Судот најпрво забележал дека неговиот физички изглед за време на демонстрациите по ништо не го правел различен од тие што протестирале со оглед дека не носел дистинктивна облека или други ознаки по кои ќе можел да биде идентификуван како новинар. Оттука било веројатно дека тој не можел да биде лесно идентификуван како новинар пред неговото апсење. Доколку жалителот сакал да биде препознаен како новинар од полицијата, тој требал да направи доволно јасни напори да се идентификува себеси како таков или со тоа што ќе носел препознатлива облека или новинарскиот беџ цело време да го носел на видливо место, или со други соодветни средства. Како новинар кој известувал за полициски акции, тој бил свесен за законските последици од непочитување на полициски наредби и оттука со таквото постапување свесно презел ризик да биде уапсен. Понатаму ништо во досието на случајот не сугерирало дека жалителот немал да биде во можност да продолжи да си ги врши професионалните обврски од блиску, доколку ја почитувал наредбата да го напушти просторот одделен со кордон.
Што се однесува до притворот на жалителот, иако тој бил задржан во полициската станица седумнаесет и половина часови, заради неговиот статус на новинар тој бил еден од првите кој бил испрашан и ослободен. Понатаму, иако не било во целост јасно како било постапувано со неговата фотографска опрема и мемориските картички по неговото апсење, не се чини дека неговата опрема била конфискувана кога и да е, а му било дозволено да ги задржи сите фотографии што ги сликал без некакви ограничувања во однос на нивната употреба.
Што се однесува до осудувањето, иако жалителот на крај бил прогласен за виновен за непослушност кон полицијата никаква казна не му била изречена. Мешањето во неговата новинарска слобода имало ограничен опсег со оглед на можностите што ги имал за да известува од настанот на адекватен начин. Судот нагласил дека однесувањето кое било казнето со пресудата со која бил кривично осуден не било поврзано со новинарската работа на жалителот, туку со одбивањето да се придржува на полициската наредба на самиот крај од демонстрациите кои според полицијата преминале во нереди. Во врска со ова, фактот дека жалителот бил новинар не му давал право на повластен или различен третман во споредба со другите луѓе кои останале на тој простор. Навистина законодавството во повеќето земји-членки на Советот на Европа не давало некаков специјален статус на новинарите кога не се придржувале на полициските наредби да го напуштат просторот на демонстрации. Исто така концептот на одговорно новинарство кое бара секогаш кога новинарите морале да изберат меѓу општата обврска да се придржуваат на вообичаеното кривично право и нивната професионална обврска да дојдат до информации и да ги пренесат, и ќе ја избереле втората опција, морале да бидат свесни дека преземале ризик да подложат на законски санкции, вклучително и оние од кривичен карактер. Конечно, никаква казна не му била изречена на жалителот по основ дека неговото дејство се сметало за такво „кое можело да се прости“: како новинар, тој бил соочен со контрадикторните очекувања, кои произлегувале од обврските што му биле наметнати од полицијата од една страна и од неговиот работодавец од друга. Оттука тоа што бил осуден достигнало само ниво на формален наод дека тој го направил прекршокот и како таков едвај да можел ако воопшто можел да има „ефект на ладење“ врз лицата кои учествувале во демонстрации. Затоа тоа што жалителот бил осуден можело да се смета за сразмерно на законските цели од кои се водел.
Заклучок: нема повреда (тринаесет гласа наспроти четири).
(Види исто така Stoll v. Switzerland [GC], 69698/01, 10 December 2007, Информативна белешка 103; Animal Defenders International v. the United Kingdom [GC], 48876/08, 22 April 2013, Информативна белешка 162; и Morice v. France [GC], 29369/10, 23 April 2015, Информативна белешка 184)
© Совет на Европа / Европски суд за човекови права
Ова резиме на Секретаријатот не го обврзува Судот.
Кликнете овде за информативни белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права, 2016.
Службени јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е направен со поддршка на Специјалниот фонд за човекови права на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Тој не го обврзува Судот, ниту пак Судот презема некаква одговорност за квалитетот на истиот. Може да се преземе од HUDOC базата на судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од секоја друга база на податоци со која Судот го споделил. Може да се прават копии за некомерцијални цели под услов да се цитира полниот наслов на случајот, заедно со горенаведениот знак за авторско право и упатувањето на Специјалниот фонд за човекови права. Доколку се планира некој дел од овој превод да се користи за комерцијални цели, ве молиме обратете се на publishing@ .
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2016.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights ( ) or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@ .
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2016.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante: publishing@ .
Full & Egal Universal Law Academy