© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2013. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка од судската пракса на Судот бр. 164
јуни 2013 год.
Случајот на Сабанчијева и други против Русија
Пресуда 6.6.2013 [Секција I]
Член 8
Член 8-1
Почитување на семејниот живот
Почитување на приватниот живот
Статутарна забрана да се вратат телата на терористи за закоп: повреда.
Член 3
Нечовечно постапување
Условите на чување на телата на починатите роднини на жалителите: нема повреда
Факти – Рано утрината на 13 октомври 2005 г. органите на прогонот во градот Налчик биле нападнати од вооружени бунтовници. Борбите продолжиле и следниот ден и како резултат на истите имало повеќе од 100 мртви, од кои мнозинството биле од напаѓачите. Жалителите се роднини на некои од починатите бунтовници.
Жалителите, коишто учествувале во нивната идентификација, тврделе дека телата им биле чувани во ужасни услови (натрупани, голи и почнале да се распаѓаат заради тоа што им требало соодветно разладување). Согласно законската регулатива воведена во Русија по терористичкиот напад врз Норд-Ост театарот во Москва во октомври 2002 г. телата на терористите не им биле предадени на роднините и местото каде биле закопани не било откриено. Во април 2006 г. откако била утврдена инволвираноста на бунтовниците во нападот, органот на истрагата ја прекинал кривичната постапка како резултат на смртта на осомничените во нападот. Во јуни 2006 г. согласно одлуката да не им се вратат телата на починатите на нивните семејства, 95 од телата на наводните терористи биле кремирани. Некои од жалителите ја оспориле законската регулатива која го уредувала погребувањето на терористите. Во јуни 2007 г. Уставниот суд одлучил дека мерката во прашање била оправдана бидејќи погребот на терористите можел да послужи како пропаганда за терористички идеи и исто така да предизвика навреда за жртвите, креирајќи предуслови на нагласена меѓуетничка и меѓурелигиозна тензија. Тој ја потврдил оспорената законска регулатива дека била во согласност со Уставот, но во исто време ја протолкувал така дека барала од властите да не ги закопуваат телата освен ако судот не ја потврдел одлуката на надлежниот орган
Право – Член 3: Условите во кои телата на роднините на жалителите биле чувани можеле да предизвикаат страдање кај жалителите со оглед дека Владата признала дека локалните можности не биле доволни за чување на телата во текот на првите четири дена после нападот и дека дури и потоа тие морале да бидат натрупани едно врз друго за да бидат чувани во вагоните ладилници. Меѓутоа овие слабости биле резултат на логистички потешкотии предизвикани од страна на настаните во октомври 2005 г. и од големиот број на жртви. Немало намера жалителите да се подложат на нечовечно постапување или да им се предизвика психолошко страдање. Со други зборови емотивната болка кај жалителите можела да се спореди со онаа на секој член на семејството на лица починати во слична ситуација.
Заклучок: нема повреда (едногласно).
Членот 8: Во Русија роднините на починатите лица кои сакале да организираат погреб генерално уживале статутарна гаранција дека телата ќе им бидат вратени за да ги погребаат набрзо откако ќе се утврди причината за смртта. Оттука одбивањето од страна на властите да ги вратат телата во овој случај претставува исклучок од општото правило. Исто така ова јасно ги лишило жалителите од можноста да го организираат и да учествуваат во закопот на своите блиски или да ја знаат локацијата на гробот за евентуални посети. Одлуките да не се вратат телата на нивните семејства затоа претставувало повреда на приватниот и семејниот живот на жалителите (со исклучок на една жалителка, која не била официјално во брак со една од жртвите, туку живеела со него во период од неколку месеци, во чиј случај одлуката се однесува само на повреда на приватниот живот).
Одбивањето од страна на властите да ги вратат телата се засновало на Законот за сузбивање на терористички акти и Указот од 2003 г. кои го уредуваат закопот на терористите и оттука имало правна основа во руското право. Одлуката имала законски цели, имено спречување на нереди за време на закопот од страна на поддржувачите или опонентите на бунтовниците, штитејќи ги чувствата на роднините на жртвите на тероризам и за минимизирање на психолошките последици по населението.
Државите биле соочени со специфични предизвици кои произлегувале од тероризмот и терористичко насилство. Меѓутоа Судот сметаше дека е тешко за него да се согласи дека целите на кои упатила Владата, иако легитимни, претставувале практично оправдување за на жалителите да им се одбие учеството во погребните церемонии или барем некаков вид на можност да одадат последна почит. Навистина целосната забрана за обелоденување на локацијата на гробовите значела целосен прекин на врската меѓу жалителите и остатоците од нивните починати роднини. Исто така кога било одлучено да не се вратат телата властите не го користеле пристапот на одлучување за секој случај поединечно или да се земат во предвид поединечните околности на секој од починатите и на оние на членовите на нивните семејства, со оглед дека законот што се применувал ги третирал сите тие прашања како нерелевантни. Напротив, одлуките биле носени чисто автоматски и ги игнорирале обврските на властите да обезбедат секое нарушување на правото на почитување на приватниот и семејниот живот да биде оправдано и сразмерно во поединечните околности на секој случај. Во отсуство на таков индивидуализиран пристап, одбивањето главно се чини дека имало цел да ги казни жалителите со префрлање на товарот на вината за терористичките активности од починатите на нив. Тужената држава оттука ја пречекорила секоја прифатлива маргина на дискреционо право во таа насока.
Заклучок: повреда (пет гласа наспроти два).
Членот 13 заедно со членот 8: Судот забележа отсуство на секаков делотворен судски надзор врз одлуките на властите да не им се вратат телата на нивните семејства. Иако одлуката од 2007 г. на Уставниот суд ја подобриле ситуацијата на жалителите, руските судови и понатаму биле надлежни да ја разгледуваат само формалната законитост на мерките, а не и потребата од мерката како таква. Затоа законската рамка не им обезбедувала на жалителите доволна процедурална заштита од произволност. Навистина, тие не уживале делотворна можност за жалба заради одбивањето од страна на властите да им обезбедат копија од одлуките и ограничената надлежност на судовите за нивно разгледување.
Заклучок: повреда (пет гласа наспроти два).
Судот едногласно одлучи дека немало повреда на членот 14 разгледан заедно со членот 8 и немало повреда на членот 38 § 1.
Член 41: Одлуката за повреда сама по себе претставувала доволен правичен надоместок за секаква нематеријалната штета што ја претрпеле жалителите.
(види Maskhadova and Others v. Russia, 18071/05, 6 June 2013)
© Совет на Европа / Европски суд за човекови права
Ова резиме на Регистратурата не го обврзува Судот.
На овој линк може да се најдат Информативни белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2013
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy