© Совет на Европа/Европски суд за човекови права, 2013. Овој превод е направен со поддршка на Специјалниот фонд за човекови права на Советот на Европа (/humanrightstrustfund) . Тој не го обврзува Судот. За дополнителни информации погледнете ја целосната информација во врска со авторско право на крајот од овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund) . It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund) . Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка од судската пракса на Судот бр. 157
Ноември 2012 год.
Стамосе против Бугарија(Stamose v. Bulgaria) - 29713/05
Пресуда 27.11.2012 [Секција IV]
Член 2 од Протоколот бр. 4
Член 2 став 2 од Протоколот бр. 4
Слобода да ја напушти земјата
Забрана за патување во странство после прекршување на имиграциските прописи на трета држава: повреда
Факти – Во 2003 г. жалителот бил депортиран од Соединетите Американски Држави во неговата земја Бугарија откако нашол платена работа со што ги прекршил условите на својата студентска виза. По неговото пристигнување дома, бугарските власти на жалителот му изрекле двегодишна забрана за патување и му го конфискувале пасошот откако примиле писмо од американската амбасада. Барањето на жалителот за судско ревидирање на одлуките на бугарските власти било отфрлено.
Право - Член 2 од Протоколот бр. 4: Ова бил прв случај во кој Судот разгледувал забрана за патување изречена за да спречи прекршување на домашните или странските имиграциски закони. Забраната да ја напушти Бугарија и запленувањето на неговиот пасош од страна на службеникот достигнало попречување на правото на жалителот да замине во која сака земја. Попречувањето било „во согласност со законот“. Меѓутоа, не било потребно да се утврди дали имала легитимни цели за одржување на јавниот ред или заштитата на правата на другите бидејќи, и онака, тоа не било неопходно во едно демократско општество.
Таква општа и недискриминирачка мерка како автоматската забрана за жалителот да патува во било која странска земја заради повреда на имиграциските закони на една одредена земја не може да се смета за пропорционална. Нормалните последици од сериозното прекршување на имиграциските закони на земјата би биле засегнатото лице да биде отстрането од земјата и да му биде забрането (согласно законите на таа земја) повторно да влезе на нејзината територија за одреден период на време. Жалителот бил депортиран од САД. Затоа се чини доста драконски што бугарската држава – која не може да смета дека е директно погодена од прекршокот на жалителот на имиграциските правила на САД – исто така го спречила да патува и во други странски земји во период од две години. Понатаму, властите не дале никакви причини за нивниот налог и наводно не сметале дека е неопходно да се испитаат индивидуалните околности на жалителот, како што е сериозноста на неговото прекршување на имиграциските пописи на САД, ризикот дека може да ги прекрши прописите на други држави, неговото семејство, финансиската и лична ситуација и неговите предци. Домашните судови пресудиле дека немале овластување да го ревидираат применетото дискреционо право на властите во однос на ова прашање. Иако Судот можеби е подготвен да прифати дека забраната за напуштање на сопствената земја изречена во врска со повредата на имиграциските закони на друга држава во одредени услови на принуда може да се смета за оправдана, не смета дека автоматското изрекување на таква мерка без да се земат во предвид индивидуалните околности на засегнатото лице може да се карактеризира како неопходна во едно демократско општество.
Заклучок: повреда (едногласно).
Член 13: Домашните судови биле засегнати исклучиво со формалната важност на забраната и конкретно одлучиле дека не можеле да ги испитуваат дискреционите проценки на властите за потребата од забрана, што всушност била главната поента посочена од жалителот и клучниот дел од балансирањето што се бара од членот 2 § 3 од Протоколот бр. 4. Заради ограничениот опсег на ревидирањето, таквата постапка не понудила можност да се справи со суштината на жалба по Конвенцијата што може да се аргументира и така не можела да ги задоволи условите од членот 13.
Заклучок: повреда (едногласно).
Член 41: Немало побарување.
© Совет на Европа / Европски суд за човекови права
Ова резиме на Регистратурата не го обврзува Судот.
На овој линк може да се најдат Case-Law Information Notes
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права, 2013.
Службени јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е направен со поддршка на Специјалниот фонд за човекови права на Советот на Европа (/humanrightstrustfund) . Тој не го обврзува Судот, ниту пак Судот презема некаква одговорност за квалитетот на истиот. Може да се преземе од HUDOC базата на судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од секоја друга база на податоци со која Судот го споделил. Може да се прават копии за некомерцијални цели под услов да се цитира полниот наслов на случајот, заедно со горенаведениот знак за авторско право и упатувањето на Специјалниот фонд за човекови права. Доколку се планира некој дел од овој превод да се користи за комерцијални цели, ве молиме обратете се на publishing@ .
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund) . It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@ .
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund) . Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme () , ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@ .
Full & Egal Universal Law Academy