© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2013. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка од судската пракса на Судот бр. 162
април 2013 г.
Тарантино и други против Италија - 25851/09, 29284/09 и 64090/09
Пресуда 2.4.2013 [Секција II]
Член 2 од Протоколот бр. 1
Право на образование
Законска регулатива со која се наметнува приемен испит со numerus clausus за пристап до медицинските и стоматолошките студии на државните и приватните универзитети: нема повреда
Факти – Во Италија numerus clausus (ограничување на бројот на кандидати на кои ќе им се дозволи упис на универзитет) се применува за одредени стручни факултети, како што се медицина и стоматологија, како на државните така и на приватните универзитети. Сите жалители биле студенти кои не успеале да добијат место на факултетите по медицина или стоматологија на кои тие се пријавиле. Првите седум жалители не го положиле приемниот испит. Откако првично се запишал на стоматолошкиот факултет, осмиот жалител бил исклучен од студиите и било побарано од него повторно да го полага приемниот испит откако не ги положил испитите во рамките на студиите. Сите осум жалители се жалеле до Европскиот суд на повреда на нивното право на образование гарантирано со членот 2 од Протоколот бр. 1.
Право - Член 2 од Протоколот бр.1
(а) Жалба што се однесува на сите жалители – Ограничувањата наметнати со приемниот испит и numerus clausus согласно важечкото законодавство биле предвидливи и во согласност со легитимната цел да се постигнат високи нивоа на професионализам преку обезбедување на минимум и адекватно ниво на образование на универзитетите и тоа во соодветни услови. Ова било од општ интерес. Случајот затоа се осврнува на прашањето на сразмерноста на ограничувањата.
Што се однесува до условот за полагање на приемен испит, идентификувањето на најзаслужните студенти преку релевантни тестови било сразмерна мерка за да се обезбеди минимум и адекватно ниво на образование на универзитетите, Судот не бил надлежен да одлучи за содржината или соодветноста на тестовите во прашање.
Што се однесува до numerus clausus морало да се постигне рамнотежа меѓу индивидуалниот интерес на жалителите и оние на општеството во целина, вклучително и други студенти кои посетуваат универзитетски студии. Двата критериуми на кои се базирал numerus clausus – капацитетот и ресурсите на универзитетите и потребата на општеството за одредена професија – биле во согласност со судската пракса на Судот кој одлучил дека регулирањето на правото на образование може да варира во зависност од потребите и ресурсите на заедницата и на поединците. Тие исто така требале да бидат разгледани и во контекст на највисокото (терцијално) образование.
Што се однесува до првиот од овие критериуми, ресурсите секако биле релевантни и несомнено прифатливи со оглед дека правото на образование се однесувало само на тоа дека било достапно и во рамките на ограничувањата што се однесуваат на него. Иако ова е особено точно што се однесува до државните универзитети, не било несразмерно или произволно од страна на државата да го регулира пристапот и до приватните институции, не само затоа што приватниот сектор во Италија делумно зависел од државните субвенции, туку исто така затоа што регулирањето на пристапот може да се смета за неопходно како за да се спречи произволен прием или исклучување и за да се гарантира еднаков третман. Затоа државата имала право да биде ригорозна во своето регулирање на секторот – особено во областите каде минимум и адекватно ниво на образование било од огромна важност – за пристапот до приватни институции да не биде достапен чисто заради тоа што кандидатите можеле да платат, без разлика на нивните квалификации и склоност за професијата. Исто така точно е дека пренатрупаните наставни групи можеле да имаат негативни последици врз образовниот систем. Првиот критериум оттука бил и легитимен и сразмерен.
Што се однесува до вториот критериум – потребата на општеството од одредена професија – и покрај фактот дека ги игнорирал релевантните потреби кои се јавуваат во пошироката Европска унија или приватниот контекст па дури и идните локални потребни, Судот сепак го сметал за балансиран и сразмерен. Обуката за одредена категорија на професионалци претставувала голема инвестиција и владата имала право да дејствува со цел да избегнат преголеми јавни трошоци. Било разумно за државата да се стреми кон вклучување на секој успешен кандидат на пазарот на трудот со оглед дека невработеноста може да се смета за социјален товар врз општеството во целина. Ниту било неразумно, со оглед дека не било можно да се потврди колкумина дипломирани ќе барале да излезат од локалниот пазар во потрага по вработување во странство, државата да ја заснова својата политика на претпоставката дека висок процент би останал во земјата во потрага на вработување.
Конечно, на жалителите не им било оспорено правото да се пријават на други студии или да студираат во странство и, со оглед дека се чини дека немало ограничување во однос на тоа колку пати можеле да полагаат приемен испит, тие сепак имале можност повторно да го полагаат тестот и доколку биле успешни да добијат пристап до студиите. Како заклучок мерките што биле наметнати не биле несразмерни и Државата не ги надминала своите маргини на дискреција.
Заклучок: нема повреда (шест гласа наспроти еден).
(б) Жалба што се однесува само на осмиот жалител – Не било неразумно да се исклучи студентот од студиите и да се бара од него повторно да го полага приемниот испит откако паднал на шест испити во осум последователни години, особено со оглед дека numerus clauses се применувал за универзитетските студии во прашање. Со тоа оваа мерка, која постигнала рамнотежа меѓу интересите на осмиот жалител и интересите на другите кандидати и заедницата во целина била сразмерна.
Заклучок: нема повреда (едногласно).
© Совет на Европа / Европски суд за човекови права
Ова резиме на Регистратурата не го обврзува Судот.
На овој линк може да се најдат Информативни белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2013
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy