© Совет на Европа/Европски суд за човекови права, 2016. Овој превод е направен со поддршка на Специјалниот фонд за човекови права на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Тој не го обврзува Судот. За дополнителни информации погледнете ја целосната информација во врска со авторско право на крајот од овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2016. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2016. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка од судската пракса на Судот бр. 189
Октомври 2015 год.
Василиаускас против Литванија [ГСС] - 35343/05
Пресуда 20.10.2015 [ГСС]
Член 7
Член 7-1
Nullum crimen sine lege
Пресуда од 2004 година за наводен геноцид на литвански партизани во 1953 година: повреда
Факти – Во 2004 година жалителот бил осуден согласно членот 99 од новиот литвански Кривичен законик за геноцид на политичка група во 1953 година на шест години затвор. Таа одредба стапила на сила на 1 мај 2003 година, и за разлика од Конвенцијата за спречување и казнување на злосторствата на геноцид од 1948 година („Конвенцијата за геноцид“),* таа ги вклучувала и политичките групи во опсегот на заштитени групи.
Пресудата произлегла од наводното учество на жалителот во убиството на двајца литвански партизани во јануари 1953 година. Во тоа време Литванија била под советска власт и жалителот бил член на Министерството за државна безбедност (МГБ) на Литванската Советска Социјалистичка Република. По жалбата неговата пресуда била потврдена, но Апелациониот суд забележал дека покрај тоа што биле членови на политичка група, партизаните исто така биле и „претставници на литванската нација“ и „затоа можеле да се поврзат не само со политичка туку исто така и на национална и етничка група“ со други зборови, со групите наведени во Конвенцијата за геноцид.
Во својата жалба до Европскиот суд жалителот се жалел за повреда на членот 7 од Конвенцијата дека неговото осудување немало основ во јавното меѓународно право како што гласело во 1953 година. Судскиот совет на Судот на кого првично му беше доделен случајот ја отстапи својата јурисдикција на Големиот судски совет.
Право – Член 7: Функцијата на Судот била да се процени дека имало доволно јасна правна основа, во однос на правото што се применувало во 1953 година, за пресудата против жалителот за геноцид и, особено, дали пресудата била доследна на суштината на тоа дело и можело разумно да се предвиди од страна на жалителот во времето на неговото учество во операцијата во која двајцата партизани биле убиени.
Пресудата била заснована на домашните правни одредби (членот 99 од новиот литвански Кривичен законик) кои не биле на сила во 1953 година и кои биле применети ретроактивно. Оттука имало повреда на членот 7 од Конвенцијата, освен ако не се утврдело дека пресудата се засновала на меѓународното право како што гласело во релевантното време.
Геноцидот бил јасно признат како кривично дело согласно меѓународното право од 1953 година: бил кодифициран во Конвенцијата за геноцид од 1948 година откако бил признат и осуден со Резолуцијата 96 (I) на Генералното собрание на ООН од 11 декември 1946 година. Инструментите на меѓународното право кои забранувале геноцид оттука биле доволно достапни за жалителот.
Меѓутоа, според гледиштето на Судот осудувањето на жалителот за злосторство на геноцид не може да се смета за доследно со суштината на тоа дело како што било дефинирано во меѓународното право во материјалното време и затоа не било разумно предвидлливо за него.
Најпрво, било јасно дека меѓународното право во 1953 година не вклучувало „политички групи“ во рамки на дефиницијата за геноцид. Членот II од Конвенцијата за геноцид наведува четири заштитени групи – национални, етнички, расни или верски – но не упатува на општествени или политички групи. Навистина, travaux préparatoires (подготвителната работа ) на Конвенцијата за геноцид ја покажува намерата на изготвувачите да не вклучат политички групи на листата на заштитени лица. Сите упатувања на злосторството геноцид во последователните инструменти на меѓународното право го опишале ова кривично дело на сличен начин. Фактот дека одредени држави подоцна одлучиле да го криминализираат геноцидот на една политичка група во своите домашни закони не ја сменил реалноста дека текстот на Конвенцијата од 1948 година не го сторила тоа. Ниту дека имало доволно силна основа за наодот дека обичајното меѓународно право како што гласело во 1953 ги вклучувало „политичките групи“ меѓу оние што потпаѓале под дефиницијата за геноцид.
Второ, што се однесува на изјаснувањето на литванската Влада дека заради нивната проминентност партизаните биле „дел“ од националната група и оттука заштитени со членот II од Конвенцијата за геноцид, Судот забележал дека во 1953 година немало судска пракса на некој од меѓународните судови која би обезбедила судско толкување на дефиницијата за геноцид и travaux préparatoires дала малку насоки за тоа што мислеле тие што ја изготвиле со терминот „намера да уништи во целост или делумно“. Иако било разумно да се одлучи дека во 1953 година би било предвидливо дека терминот „делумно“ содржел услов што се однесува на одржливост, дури половина век подоцна судските насоки произлегле од случаите пред Меѓународниот кривичен суд за поранешна Југославија, Меѓународниот кривичен суд за Руанда и Меѓународниот суд на правдата за да се посочи дека исто така може да е корисно покрај бројната состојба, да се земе во предвид и „проминентноста“ на делот во рамките на групата што бил цел.** Таквиот развој не бил нешто што жалителот можел да го предвиди во 1953 година.
Трето, иако Апелациониот суд го преформулирал наодот на основниот суд дека литванските партизани биле членови на сепаратистичка политичка група со тоа што изнел дека тие исто така биле и „претставници на литванската нација, односно, националната група“, тој не објаснил што се подразбирало под поимот „претставници“ ниту понудил повеќе историски или фактички појаснувања за тоа како литванските партизани ја претставувале литванската нација. Ниту пак се чини дека Врховниот суд дал толкување за посебната одговорност на партизаните што се однесува до „националната“ група. Оттука дури и ако последователното толкување од страна на меѓународните судови на терминот „делумно“ било достапно во 1953 година, не постоел цврст наод во утврдувањето на фактите од страна на домашните кривични судови за да му се овозможи на судот да процени на која основа тие заклучиле дека литванските партизани претставувале значителен дел од националната група. Ниту било очигледно на прв поглед дека обичното значење на терминот „национална“ или „етничка“ во Конвенцијата за геноцид може да се прошири за да ги опфати партизаните. Затоа заклучокот на домашните судови дека жртвите потпаѓале под дефиницијата за геноцид како дел од заштитена група претставувал толкување по аналогија, на штета на жалителот, поради што неговото осудување било непредвидливо.
Судот исто така го разгледал и отфрлил аргументот на литванската Влада дека делата на жалителот биле кривични согласно општите принципи на правото признати од цивилизираните нации и оттука потпаѓале под одредбите на вториот став од членот 7 од Конвенцијата. Тој потврдил дека одредбата не дозволувала никакви општи исклучоци од правилото на не-ретроактивност, туку била наменета да обезбеди дека немало сомнеж во валидноста на обвиненијата после Втората светска војна за кривични дела извршени за време на таа војна. Двата става на членот 7 се меѓусебно поврзани и требале да се толкуваат на усогласен начин. Соодветно на тоа, со оглед дека пресудата против жалителот не можела да се оправда под членот 7 § 1, истата не можела да се оправда ниту под членот 7 § 2.
Заклучок: повреда (девет наспроти осум гласа).
Член 41: Во контекст на многу специфичните околности на случајот, наодот за повреда претставувал доволен правичен надоместок во однос на нематеријалната штета.
(Види исто така Korbely v. Hungary [GC], 9174/02, 19 September 2008, Информативна белешка 111; и Kononov v. Latvia [GC], 36376/04, 17 May 2010, Информативна белешка 130)
* Член II од Конвенцијата за геноцид го дефинира геноцидот како одредени дела извршени со намера во целост или делумно да се уништи некоја национална, етничка, расна или верска група.
** Види, на пример, во пресудата од 3 февруари 2015 година на МСП за примената на Конвенцијата за спречување и казнување на злосторства на геноцид (Хрватска против Србија), § 142.
© Совет на Европа / Европски суд за човекови права
Ова резиме на Секретаријатот не е обврзувачко за Судот.
Кликнете овде за информативните белешки од судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права, 2016.
Службени јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е направен со поддршка на Специјалниот фонд за човекови права на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Тој не го обврзува Судот, ниту пак Судот презема некаква одговорност за квалитетот на истиот. Може да се преземе од HUDOC базата на судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од секоја друга база на податоци со која Судот го споделил. Може да се прават копии за некомерцијални цели под услов да се цитира полниот наслов на случајот, заедно со горенаведениот знак за авторско право и упатувањето на Специјалниот фонд за човекови права. Доколку се планира некој дел од овој превод да се користи за комерцијални цели, ве молиме обратете се на publishing@ .
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2016.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights ( ) or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@ .
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2016.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante: publishing@ .
Full & Egal Universal Law Academy