CASE OF VINTER AND OTHERS v. THE UNITED KINGDOM - [Serbian Translation] by the COE Human Rights Trust Fund

© Savet Evrope/Evropski sud za ljudska prava 2013. Ovaj prevod je nastao uz podršku Fiducijarnog fonda za ljudska prava Saveta Evrope (/humanrightstrustfund). Tekst prevoda ne obavezuje Sud. Za sve dodatne informacije pročitajte ceo tekst obaveštenja o autorskom pravu na kraju ovog dokumenta.

© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.

© Conseil de l’Europe Cour européenne des droits de l’homme, 2013. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.

VELIKO VEĆE

PREDMET VINTER I OSTALI PROTIV UJEDINJENOG KRALJEVSTVA

(Predstavke br. 66069/09, 130/10 i 3896/10)

PRESUDA

STRAZBUR

9. jul 2013.

Ova presuda je pravosnažna ali može biti predmet redakcijskih izmena.

U predmetu Vinter i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva,

Evropski sud za ljudska prava, zasedajući u Velikom veću u sastavu:

Din Špilman (Dean Spielmann), predsednik,
Jozep Kasadeval (Josep Casadevall),
Gvido Rajmondi (Guido Raimondi),
Ineta Ziemele,
Mark Viliger (Villiger),
Izabel Bero-Lefevr (Isabelle Berro-Lefèvre),
Dragoljub Popović,
Luis Lopez Gvera (López Guerra),
Mirjana Lazarova Trajkovska,
Nona Cocorija (Tsotsoria),
En Pauer-Ford (Ann Power-Forde),
Ušul Karakaš (Işıl Karakaş),
Nebojša Vučinić,
Linos-Aleksandar Sicilijanos (Linos-Alexandre Sicilianos),
Pol Lemens (Paul Lemmens),
Pol Mahouni (Paul Mahoney),
Johanes Silvis (Johannes Silvis), sudije,

i Majkl O’Bojl (Michael O’Boyle), zamenik sekretara,

Nakon većanja zatvorenog za javnost 28. novembra 2012. i 29. maja 2013. godine,

Izriče sledeću presudu, usvojenu 29. maja 2013. godine:

POSTUPAK

1. Ovaj je predmet formiran na osnovu tri predstavke (br. 66069/09, 130/10 i 3896/10) koje su Sudu protiv Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske podnela trojica britanskih državljana, Daglas Geri Vinter (Douglas Gary Vinter, u daljem tekstu: prvi podnosilac predstavke), Džeremi Nevil Bember (Jeremy Neville Bamber, u daljem tekstu: drugi podnosilac predstavke) i Piter Hauard Mur (Peter Howard Moore, u daljem tekstu: treći podnosilac predstavke) 11. decembra 2009, 17. decembra 2009, odnosno 6. januara 2010, shodno članu 34 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

2. Prvi podnosilac predstavke je rođen 1969. i trenutno je lišen slobode u Zatvoru Njenog veličanstva Frankland. Njega pred Sudom zastupa S. Krejton (Creighton), advokat koji radi u advokatskoj kancelariji Bat Merfi (Bhatt Murphy Solicitors) iz Londona, uz pomoć P. Vederbija (Weatherby) kraljičinog advokata u svojstvu zastupnika, i profesora D. van Zil Smit (van Zyl Smit).

3. Drugi podnosilac predstavke je rođen 1961. i trenutno je lišen slobode u Zatvoru Njenog veličanstva Ful Saton (Full Sutton). Njega pred Sudom zastupa B. Vuds (Woods), advokat koji radi u advokatskoj kancelariji Kazens Tajrers (Cousins Tyrer Solicitors) iz Lidsa, uz pomoć R. Horvela (Horwell), kraljičinog advokata, i L. Hajndmarša (Hindmarsh), advokata.

4. Treći podnosilac predstavke je rođen 1946. i trenutno je lišen slobode u Zatvoru Njenog veličanstva Vejkfild (Wakefield). Njega pred Sudom zastupa advokatska kancelarija Šiverz (Chivers Solicitors, Bingley) iz Binglija, uz pomoć M. Mekona (McKone), advokata.

5. Državu Veliku Britaniju (u daljem tekstu: Država) je zastupala njena zastupnica pred Sudom, L. Doban (Dauban) iz Ministarstva spoljnih poslova.

6. Podnosioci predstavki su tvrdili da nalozi o kazni efektivnog doživotnog zatvora koji su izdati protiv njih predstavljaju zlostavljanje suprotno članu 3 Konvencije.

7. Predstavke su dodeljene Četvrtom odeljenju Suda (shodno pravilu 52, st. 1 Poslovnika Suda). Veće tog odeljenja, u sastavu sudija Garlicki, David Tor Bjorgvinson (Thór Björgvinsson), Braca (Bratza), Hirvele (Hirvelä), Nikolau (Nicolaou), Bianku, De Gaetano, i sekretara odeljenja T.L. Erli (Early), je u presudi od 17. januara 2012. jednoglasno odlučilo da spoji predstavke, da pritužbe podnosilaca predstavki o kršenju člana 3 proglasi prihvatljivim a da ostatak pritužbi podnosilaca predstavki proglasi neprihvatljivim. Veće je sa četiri glasa za i tri protiv zaključilo da nisu prekršena prava iz člana 3 nijednog od tri podnosioca predstavki. Saglasno mišljenje sudije De Gaetana i zajedničko delimično izdvojeno mišljenje sudija Garlickog, Davida Tora Bjorgvinsona i Nikolaua su priložena uz presudu.

8. Na zahtev podnosilaca predstavki od 12. aprila 2012, Kolegijum Velikog veća je 9. jula 2012. odlučio da predmet iznese pred Veliko veće, u skladu sa članom 43 Konvencije.

9. Sastav Velikog veća je određen u skladu sa odredbama člana 26, st. 4 i 5 Konvencije i pravila 24 Poslovnika Suda. Tokom konačnog razmatranja predmeta, sudija Ušul Karakaš (Işıl Karakaş) je zamenio sudiju Ondraša Šojua (András Sajó), koji nije bio u mogućnosti da učestvuje u daljem razmatranju ovog predmeta (u skladu sa pravilom 24, st. 3 Poslovnika Suda).

10. I podnosioci predstavki i Država su podneli dodatne pisane napomene o meritumu (shodno pravilu 59, st. 1 Poslovnika Suda).

11. Javni pretres je održan u zgradi Suda u Strazburu 28. septembra 2012. godine (u skladu sa pravilom 59, st. 3 Poslovnika Suda).

Pred Sudom su se pojavili:

(a) u ime Države
L. Doban,Zastupnica Države pred Sudom,
D. Perry, kraljičin advokat,
L. Mejbli (Mably),Zastupnici,
Dž. Ges (J. Guess),

A. Foulds,Savetnici;

(b) u ime podnosilaca predstavki
R. Horvel, kraljičin advokat
P. Vederbi, kraljičin advokat,
L. Hajndmarš,Zastupnici,
S. Krejton,
B. Vuds,
Prof D. Van Zil Smit,Savetnici.

Sudu su se obratili Peri i Vederbi, koji su i odgovarali na pitanja koje im je postavljao Sud.

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI PREDMETA

A. Uvod

12. U Engleskoj i Velsu se od ukidanja smrtne kazne za ubistvo izriče obavezna kazna doživotnog zatvora. Sudija je sada prilikom izricanja kazne dužan da odredi minimalni period kazne zatvora, koji osuđeni mora da odsluži u cilju kažnjavanja i retribucije, pri čemu uzima u obzir težinu krivičnog dela. Načela kojima se sudija rukovodi prilikom određivanja odgovarajućeg minimalnog perioda su propisana u Prilogu br. 21 uz Krivični zakon iz 2003. godine (u daljem tekstu: Zakon iz 2003, vidi stavove 38-39 dole u tekstu). Nakon što odsluži minimalni period, zatvorenik može da podnese molbu za prevremeno puštanje na slobodu Odboru za uslovni otpust.

Međutim, sudija u izuzetnim slučajevima može da izda „nalog o kazni efektivnog doživotnog zatvora“ umesto da odredi minimalni period kazne zatvora ako, primenjujući načela izložena u Prilogu br. 21, smatra da je lice izvršilo izuzetno teško krivično delo.

Zatvorenik osuđen na kaznu efektivnog doživotnog zatvora ne može biti pušten na slobodu osim po odobrenju državnog sekretara. Ovlašćenje državnog sekretara da pusti zatvorenika na slobodu je predviđeno u članu 30, st. 1 Zakona o krivičnim sankcijama iz 1997. godine. Državni sekretar koristi ovo diskreciono pravo samo iz humanitarnih razloga, kada je zatvorenik smrtno bolestan ili pati od teškog invaliditeta (vidi Uredbu br. 4700 o upravljanju zatvorima [Prison Service Order 4700] u stavu 43 dole u tekstu).

13. Pre stupanja na snagu Zakona iz 2003. sudija je obično izricao obaveznu kaznu doživotnog zatvora a državni sekretar je na preporuku sudije i vrhovnog sudije Engleske i Velsa (Lord Chief Justice), određivao minimalni period kazne zatvora koju bi zatvorenik morao da odsluži pre no što stekne pravo na uslovni otpust. U to vreme se taj minimalni period takođe nazivao i „tarifnim“ delom kazne.

Državni sekretar je takođe mogao da zatvoreniku izrekne i „doživotnu tarifu“. U takvim je slučajevima državni sekretar obično razmatrao doživotnu tarifu tek nakon što bi zatvorenik odslužio 25 godina kazne zatvora, kako bi utvrdio da li je ona i dalje opravdana, naročito u pogledu zatvorenika koji su postigli izuzetan napredak tokom boravka u zatvoru (vidi predmet Hindli (Hindley) u stavu 46 dole u tekstu).

Nakon što je Zakon iz 2003. stupio na snagu (naročito član 276 i Prilog br. 22 uz Zakon, koji propisuju niz prelaznih mera vezanih za trenutne zatvorenike osuđene na doživotnu kaznu zatvora, vidi stavove 40 i 41 dole u tekstu), svi zatvorenici čije je „tarife“ odredio državni sekretar mogu da podnesu zahtev Visokom sudu da preispita tu tarifu. Visoki sud po prijemu takvog zahteva može da odredi minimalni period kazne zatvora ili da izda nalog o kazni efektivnog doživotnog zatvora.

14. Ovaj se predmet odnosi na tri podnosioca predstavki koji su u odvojenim krivičnim postupcima u Engleskoj i Velsu osuđeni za ubistva i trenutno služe obavezne kazne doživotnog zatvora. Nalozi o efektivnoj kazni doživotnog zatvora su izdati u pogledu sve trojice podnosilaca predstavki: u slučaju prvog podnosioca predstavke je taj nalog izdao sudija u skladu sa odredbama o određivanju kazne koje su sad na snazi; u slučaju drugog i trećeg podnosioca predstavke, koji su proglašeni krivim i osuđeni pre stupanja na snagu Zakona iz 2003, naloge o efektivnoj kazni doživotnog zatvora je izdao Visoki sud. Sva tri podnosioca predstavki tvrde da ovi nalozi o efektivnoj kazni doživotnog zatvora u njihovim slučajevima nisu u skladu, između ostalog, sa članom 3 i članom 5, st. 4 Konvencije. Sledi kratak prikaz činjenica koje su strane izložile u predstavkama.

B. Vinter

15. Prvi podnosilac predstavke je 20. maja 1996. osuđen na kaznu doživotnog zatvora zbog ubistva kolege sa posla, a određena mu je minimalna kazna zatvora od deset godina. Uslovno je pušten na slobodu 4. avgusta 2005. godine.

16. Počeo je da živi sa ženom koja je kasnije postala žrtva njegovog drugog ubistva. Par se venčao 27. juna 2006. Prvi podnosilac predstavke je 31. decembra 2006. učestvovao u tuči u jednom lokalu za koju je i optužen (upotreba nasilja ili pretnje nezakonitim nasiljem). Ukinut mu je uslovni otpust i vraćen je u zatvor. Jula 2007. je priznao da je kriv za tuču i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci. Decembra 2007. je ponovo uslovno pušten na slobodu i vratio se da živi sa svojom suprugom i njeno četvoro dece. Par se udaljio i prvi podnosilac predstavke se odselio iz bračnog doma.

17. Prvi podnosilac predstavke je 5. februara 2008. pratio svoju suprugu do jednog lokala. Bio je pijan i pod dejstvom kokaina. Par se posvađao a ćerka supruge, koja je bila prisutna, je pozvala policiju da je obavesti o svađi. Prvi podnosilac predstavke je svojoj supruzi naredio da uđe u kola. Kada je i kći pokušala da uđe u auto kako bi zaštitila majku, prvi podnosilac predstavke ju je silom udaljio iz vozila. Zatim se odvezao sa svojom ženom. Prvi podnosilac predstavke je ženu primorao da potvrdi da je dobro kada ju je policija pozvala da proveri da li je bezbedna. I prvi podnosilac predstavke je pozvao policiju telefonom i rekao joj da je njegova supruga bezbedna i dobro. Nekoliko sati kasnije se predao policiji i izjavio da ju je ubio. Obdukcijom je utvrđeno da je preminuloj bio slomljen nos, da je imala duboke i brojne modrice na vratu (što je ukazivalo na pokušaj davljenja) i četiri ubodne rane na grudima. Na mestu zločina su pronađena dva noža, jedan sa slomljenom oštricom.

18. Prvi podnosilac predstavke je 21. aprila 2008. priznao ubistvo i naložio svom zastupniku da ne iznosi nikakve olakšavajuće okolnosti kako ne bi produbio bol porodice žrtve. Sudija je smatrao da prvi podnosilac predstavke spada u onu malu kategoriju ljudi koji treba trajno da budu lišeni slobode. Osudio ga je na obaveznu kaznu doživotnog zatvora i izdao nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora.

19. Apelacioni sud je odbacio njegovu žalbu 25. juna 2009. Razmatrao je opšta načela za određivanje minimalnog perioda obavezne kazne doživotnog zatvora (u skladu sa Prilogom br. 21 uz Zakon iz 2003, vidi stavove 38 i 39 dole u tekstu). Utvrdio je da, s obzirom na okolnosti slučaja, ne postoji apsolutno nijedan razlog da odstupi od uobičajenog načela propisanog u Prilogu br. 21 uz Zakon iz 2003, a po kojem nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora predstavlja prikladnu sankciju u cilju kažnjavanja i odvraćanja za ubistvo koje je izvršio neko ko je već osuđivan za ubistvo.

C. Bember

20. Roditelji drugog podnosioca predstavke, njegova usvojena sestra i njeno dvoje male dece ubijeni su 7. avgusta 1985. Drugi podnosilac predstavke je kasnije optužen i 28. oktobra 1986. osuđen za njihovo ubistvo Tužilac je tvrdio da ih je ubio s predumišljajem, da je ubistvo isplanirao i da ga je izvršio zbog finansijske koristi. Takođe je tvrdio da je drugi podnosilac predstavke mesto zločina namestio kako bi policiju naveo na to da poveruje da je njegova usvojena sestra ubila porodicu a zatim izvršila samoubistvo.

21. Sudija je državnom sekretaru preporučio da drugi podnosilac predstavke odsluži kaznu zatvora od dvadeset pet godina „kao minimum“ (on je podvukao tu reč). Na dopisu sudije koji je vodio prvostepeni postupak upućenom državnom sekretaru, vrhovni sudija je dodao komentar „što se mene tiče, nikada ga ne bih pustio na slobodu“. Državni sekretar je 1988. odredio doživotnu „tarifu“. U to vreme se nije praktikovalo obaveštavanje zatvorenika o ovim odlukama. Podnosilac predstavke je obavešten u dopisu od 15. decembra 1994. da je državni sekretar zaključio da imperativi retribucije i odvraćanja mogu biti zadovoljeni samo ako drugi podnosilac predstavke ostane u zatvoru do kraja života.

22. Godine 2008, nakon što su član 276 i Prilog br. 22 uz Zakon iz 2003. stupili na snagu, drugi podnosilac predstavke je Visokom sudu podneo molbu da preispita njegovu doživotnu „tarifu“. Uzimajući u obzir Prilog br. 21 uz Zakon, Visoki sud je zaključio da ovo krivično delo očigledno spada u onu kategoriju predmeta u kojima nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora predstavlja odgovarajuću polaznu tačku, s obzirom na broj ljudi koje je drugi podnosilac predstavke ubio i postojanje predumišljaja. Uzevši takođe u obzir izjave najbližih rođaka žrtava i podneske drugog podnosioca predstavke, uključujući i izveštaje o njegovom ponašanju i napretku u zatvoru, Visoki sud je utvrdio da nema razloga da odstupi od stavova vrhovnog sudije i državnog sekretara. Stoga je izdao nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora.

23. Drugi podnosilac predstavke se žalio Apelacionom sudu, koji je žalbu odbio 14. maja 2009. Sud je utvrdio da je državni sekretar 1988, kada je odredio doživotnu „tarifu“, dobio dve različite sudijske preporuke: jednu od sudije koji mu je sudio i koji je preporučio minimalnu kaznu zatvora od dvadeset i pet godina i drugu od vrhovnog sudije koji je preporučio da drugi podnosilac predstavke nikada ne bude pušten na slobodu. Državni sekretar je imao pravo da prihvati jednu od te dve preporuke ili da ne usvoji nijednu od njih. Apelacioni sud je takođe utvrdio da nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora koji je izdao Visoki sud ne samo da je ispravan već i da je potpuno opravdan u u cilju kažnjavanja i retribucije.

24. Pozvavši se na svoju presudu u ranijem predmetu R. protiv Bibera (R v. Bieber, vidi stav 47 dole u tekstu), taj je sud utvrdio da u ovom predmetu nema povrede člana 3 Konvencije jer nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora ne predstavlja nesmanjivu kaznu doživotnog zatvora u smislu u kojem se taj izraz koristi u presudi Velikog veća u predmetu Kafkaris protiv Kipra ([Kafkaris v. Cyprus], predstavka br. 21906/04, ECHR 2008‑...). Na kraju je utvrdio da je postupak preispitivanja kazne uveden Zakonom iz 2003. saglasan sa propisnim tumačenjem člana 7 Konvencije, jer po relevantnim zakonskim odredbama ishod preispitivanja ne može imati za posledicu stavljanje zatvorenika u nepovoljniji položaj: period koji treba da odsluži može biti smanjen ili ostati isti, ali ne može biti povećan ili produžen.

25. Drugi podnosilac predstavke je podneo zahtev Apelacionom sudu da potvrdi da se njegova presuda odnosi na pravno pitanje od opšteg javnog značaja koje treba da razmatra Dom lordova. Njegov je zahtev odbijen 23. juna 2009.

D. Mur

26. Krunski sud u Česteru je trećeg podnosioca predstavke 29. novembra 1996. osudio za četiri ubistva. Žrtve su bile homoseksualci a podnosilac predstavke, takođe homoseksualac, bio je optužen da je ta ubistva izvršio radi svog seksualnog zadovoljenja. Treći podnosilac predstavke je svaku žrtvu izbo na smrt velikim borbenim nožem koji je bio kupio u tu svrhu. Prva žrtva je napadnuta u svojoj kući 23. septembra 1995. Nešto kasnije, tokom vikenda 7. oktobra 1995, treći podnosilac predstavke je upoznao svoju drugu žrtvu u jednom baru i dogovorio se sa tim čovekom da odu u njegovu kuću kako bi upražnjavali seks; umesto toga ga je odveo u šumu, izbo na smrt i tamo ostavio njegovo telo. Treća žrtva je izbodena 30. novembra 1995. u kamp prikolici u kojoj je živela. Uskoro, nešto pre Božića 1995, treći podnosilac predstavke je otišao na plažu koja je bila poznata kao tajno sastajalište homoseksualaca. Na plaži je upoznao i izbo četvrtu žrtvu.

27. Na jakni trećeg podnosioca predstavke i na nožu su pronađeni tragovi krvi prve i treće žrtve. U njegovom posedu su pronađene stvari koje su pripadale prvoj, drugoj i četvrtoj žrtvi. On je policiji dao opširna priznanja o sva četiri ubistva. Policija nije bila svesna druge žrtve dok je treći podnosilac predstavke nije pomenuo, i uz njegovu je pomoć našla njeno telo u šumi. Podnosilac predstavke se na sudu branio tvrdeći da je ubistva učinio neko drugi, ali je priznao da je prisustvovao svim ubistvima osim ubistvu druge žrtve.

28. Sudija je nakon osude trećeg podnosioca predstavke izrekao obaveznu kaznu doživotnog zatvora i u preporuci državnom sekretaru za unutrašnje poslove ocenio da, po njegovom mišljenju, podnosilac predstavke nikad ne treba da bude pušten na slobodu. Vrhovni sudija je razmotrio predmet i izjavio da zatvorenik ne treba da dobije pravo na otpust dok ne odsluži kaznu od najmanje trideset godina zatvora. Državni sekretar je 27. septembra 2002. odlučio da odredi doživotnu tarifu.

29. Treći podnosilac predstavke je 2008. u skladu sa članom 276 i Prilogom br. 22 uz Krivični zakon iz 2003. Visokom sudu podneo molbu da preispita doživotnu tarifu koju mu je odredio državni sekretar. Visoki sud je presudom od 12. juna 2008. odbio tvrdnju trećeg podnosioca predstavke da treba da prihvati preporuku vrhovnog sudije o minimalnom periodu kazne zatvora u trajanju od trideset godina. Utvrdio je da, iako treba pridati značaj toj preporuci, vrhovni sudija nije uzeo u obzir načela iz Priloga br. 21, što je Visoki sud dužan da učini. Takođe je odbio tvrdnju da su mu povređena prava iz člana 6 Konvencije, jer je doživotnu tarifu odredio državni sekretar. Visoki sud je utvrdio da postupak za podnošenje molbe tom sudu shodno članu 276 i Prilogu br. 22 uz Zakon obezbeđuje neophodno nezavisno razmatranje mogućnosti oslobađanja zatvorenika. Sud je takođe utvrdio da je nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora u skladu sa članovima 3 i 5 Konvencije. S obzirom na opšta načela za utvrđivanje minimalnog perioda doživotne kazne zatvora (propisanih u Prilogu br. 21 uz Zakon), može se zaključiti da kazna nije bila proizvoljna, dok pitanje njene nesrazmernosti zavisi od činjenica svakog slučaja.

30. Visoki sud je utvrdio da nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora u ovom predmetu predstavlja polaznu tačku, s obzirom na to da se on odnosi na ubistvo dve ili više osobe, seksualno i sadističko ponašanje i značajan stepen predumišljaja. Nema olakšavajućih okolnosti, a čak se i vrhovni sudija, iako je preporučio minimalni period kazne zatvora od trideset godina, složio sa mišljenjem sudije da će puštanje trećeg podnosioca predstavke na slobodu možda uvek biti opasno. Stoga ne postoje nikakvi razlozi za ublažavanje naloga o efektivnoj kazni doživotnog zatvora kao polazne tačke. Visoki sud je dodao da su otežavajuće okolnosti ubistava takve da je prikladno izreći kaznu doživotnog zatvora, čak i da minimalni period od trideset godina predstavlja polaznu tačku.

31. Apelacioni sud je 26. februara 2009. odbio žalbu trećeg podnosioca predstavke, utvrdivši da Visoki sud ne samo da je bio ovlašćen već i da je očigledno bio u pravu kada je zaključio da je nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora prikladan.

32. Čini se da je treći podnosilac predstavke zatim podneo molbu Apelacionom sudu da potvrdi da se njegova presuda odnosi na pravno pitanje od opšteg javnog značaja koje treba da razmotri Dom lordova, što bi mu omogućilo da podnese žalbu ovom Domu. Služba za žalbe u krivičnim predmetima Apelacionog suda ga je 14. avgusta 2009. obavestila da ne može da podnese molbu za potvrdu da je reč o pravnom pitanju za Dom lordova jer je Apelacioni sud odbio njegov zahtev za dozvolu da se žali na kaznu (za razliku od situacije u kojoj bi mu dao dozvolu da uloži žalbu na kaznu, a zatim tu žalbu odbio).

II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

A. Zakon o ljudskim pravima iz 1998. godine

33. Prema članu 3, st. 1, Zakona o ljudskim pravima iz 1998. godine (u daljem tekstu: Zakon o ljudskim pravima):

“Tumačenje i primena zakona i podzakonskih akata moraju u najvećoj mogućoj meri da budu saglasni sa pravima iz Konvencije.“

Prema članu 6, st. 1 ovog Zakona, svako postupanje organa javne vlasti koje bi bilo protivno Konvenciji je zabranjeno.

U članu 7, st. 1 je propisano da osoba može da pokrene postupak protiv organa javne vlasti ako smatra da je on postupao na način zabranjen članom 6, st. 1.

B. Zakonske odredbe o obaveznim kaznama doživotnog zatvora

1. Zakon o ubistvu (ukidanju smrtne kazne) iz 1965.

34. Obavezna kazna doživotnog zatvora za ubistvo je u Engleskoj i Velsu propisana članom 1, st. 1 Zakona o ubistvu (ukidanju smrtne kazne) iz 1965.

2. Krivični zakon iz 2003.

(a) Deo 12, Poglavlje 7

35. Dom lordova je 2003. u predmetu R (Anderson) protiv državnog sekretara za unutrašnje poslove [ R (Anderson) v. the Secretary of State for the Home Department [2003] 1 AC 837] utvrdio da ovlašćenje državnog sekretara da određuje „tarifne“ periode zatvorenicima osuđenim na obaveznu kaznu doživotnog zatvora shodno članu 29 Zakona o krivičnim sankcijama iz 1997. nije u skladu sa članom 6 Konvencije. To je dovelo do usvajanja Dela 12, Poglavlja 7 („Posledice kazni doživotnog zatvora“) Krivičnog zakona iz 2003. godine (članova 269-277) i Priloga br. 21 i 22 uz taj Zakon.

36. Shodno članu 269 Zakona iz 2003, sudija prilikom izricanja kazne doživotnog zatvora određuje minimalni period koji zatvorenik mora da odsluži pre no što stekne pravo na uslovni otpust. Shodno stavu 3 ovog člana, sudija tom prilikom mora da uzme u obzir težinu krivičnog dela. Stav 4 člana 269 sudiju ovlašćuje da odluči da zatvorenik ne treba da ima pravo na uslovni otpust zbog težine krivičnog dela (u stvari da izda „nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora“). Stav 4 člana 269 odnosi se samo na učinioce koji su bili najmanje 21. godinu stari kada su izvršili krivično delo. Prema stavu 5 člana 269, sudija prilikom ocenjivanja težine krivičnog dela uzima u obzir, između ostalog, i načela izložena u Prilogu br. 21 uz Zakon.

37. Stupanje na snagu Priloga br. 22 (o prelaznim slučajevima) propisano je članom 276 (vidi stav 40 dole u tekstu).

(b) Prilog br. 21

38. U Prilogu br. 21 („Utvrđivanje minimalnog perioda u vezi sa obaveznom doživotnom kaznom zatvora“) su predviđene tri različite „polazne tačke“, koje se mogu povećati ili smanjiti u zavisnosti od postojanja otežavajućih ili olakšavajućih okolnosti kod krivičnog dela: nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora, minimalni period kazne zatvora od trideset godina i minimalni period kazne zatvora od petnaest godina.

39. Shodno stavu 4, tačka 1 Priloga, nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora predstavlja odgovarajuću polaznu tačku ako je težina krivičnog dela „izuzetno velika“. U tački 2 ovog stava su nabrojani slučajevi koji obično potpadaju pod ovu kategoriju:

„(a) ubistvo dve ili više osoba, pri čemu je svako ubistvo obuhvatalo jedan od sledećih elemenata:

(i) značajan stepen predumišljaja ili planiranja;

(ii) otmicu žrtve; ili

(iii) seksualni kontakt ili sadističko ponašanje;

(b) ubistvo deteta, ako je obuhvatalo otmicu deteta ili bilo podstaknuto seksualnim ili sadističkim motivima;

(c) ubistvo izvršeno radi postizanja političkog, verskog ili ideološkog cilja; ili

(d) ubistvo koje je izvršilo lice ranije osuđeno za ubistvo.“

Shodno stavu 5, tačka 1, minimalni period kazne zatvora od trideset godina predstavlja odgovarajuću polaznu tačku ako težina krivičnog dela ne potpada pod stav 4, tačka 1. U tački 2 ovog stava su navedeni sledeći slučajevi koji obično potpadaju pod ovu kategoriju:

„(a) ubistvo policajca ili zatvorskog službenika pri vršenju službene dužnosti;

(b) ubistvo u kojem je korišćeno vatreno oružje ili eksploziv;

(c) ubistvo iz koristoljublja (kao što je ubistvo tokom ili radi izvršenja pljačke ili provalne krađe, izvedene za novac ili u očekivanju dobitka usled smrti);

(d) ubistvo u cilju onemogućavanja ili ometanja sudskog postupka;

(e) ubistvo koje je uključivalo seksualni kontakt ili sadističko ponašanje;

(f) ubistvo dve ili više osoba;

(g) ubistvo koje je motivisano rasnim ili verskim razlozima ili seksualnom orijentacijom; ili

(h) ubistvo koje potpada pod stav 4, tačka 2 a koje je izvršilo lice koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo dvadeset jednu godinu života.“

Prema stavovima 6 i 7, minimalni period kazne zatvora od petnaest godina (dvanaest godina za lica mlađa od 18) predstavlja odgovarajuću polaznu tačku u svim ostalim slučajevima.

Shodno stavovima 8 i 9, sudija nakon određivanja polazne tačke treba da uzme u obzir sve otežavajuće ili olakšavajuće faktore koji mogu dovesti do određivanja minimalnog perioda bilo koje dužine (bez obzira na polaznu tačku) ili izdavanja naloga o efektivnoj kazni doživotnog zatvora.

U stavu 10 su navedeni otežavajući faktori:

„ (a) značajan stepen planiranja ili predumišljaja;

(b) činjenica da je žrtva bila naročito ugrožena zbog svojih godina života ili invaliditeta;

(c) psihička ili fizička patnja koja je naneta žrtvi pre smrti;

(d) zloupotreba poverenja;

(e) primena prisile ili pretnji prema drugoj osobi kako bi se omogućilo izvršenje krivičnog dela;

(f) činjenica da je žrtva pružala javnu uslugu ili vršila javnu dužnost; i

(g) prikrivanje, uništenje ili sakaćenje tela.“

U stavu 11 su navedeni olakšavajući faktori:

„ (a) namera nanošenja teških telesnih povreda, a ne ubistva;

(b) nepostojanje predumišljaja;

(c) činjenica da je izvršilac bolovao od psihičkog poremećaja ili psihičkog invaliditeta (koji ne potpada pod član 2, stav 1, Zakona o ubistvu iz 1957 (c. 11)), usled čega je stepen njegove uračunljivosti bio smanjen;

(d) činjenica da je lice bilo isprovocirano (npr. da je bilo izloženo produženom stresu) u meri manjoj od one koja bi mu dozvolila da bude oslobođen odgovornosti;

(e) činjenica da je lice u bilo kojoj meri postupalo u samoodbrani;

(f) uverenje lica da je ubistvo učinilo iz milosrđa; i

(g) starost izvršioca.“

(c) Prilog 22

40. Prilog br. 22 („Obavezne kazne doživotnog zatvora: prelazni slučajevi“) uvodi niz prelaznih mera za zatvorenike koji su osuđeni na obavezne kazne doživotnog zatvora pre no što je član 269 Zakona stupio na snagu, a čije je minimalne periode kazne zatvora određivao državni sekretar. Takođe se odnosi i na zatvorenike u odnosu na koje je državni sekretar dao preporuku da nikada ne smeju da steknu pravo na uslovni otpust (tj. na zatvorenike kojima je određena doživotna tarifa). Stav 3 omogućava obema kategorijama zatvorenika da se obrate Visokom sudu. U slučaju da se Visokom sudu obrati zatvorenik kom je državni sekretar odredio minimalni period kazne zatvora, taj sud mora da izda nalog u kojem utvrđuje minimalni period kazne zatvora koji zatvorenik mora da odsluži pre no što stekne pravo na uslovni otpust. Shodno stavu 3, tačka 1, alineja b, u slučaju da je državni sekretar obavestio zatvorenika da mu je određena doživotna tarifa, Visoki sud može da izda nalog po kojem taj zatvorenik ne treba da stekne pravo na puštanje na slobodu („nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora“).

Minimalni period kazne zatvora koji odredi Visoki sud ne sme biti viši od onog koji je ranije odredio državni sekretar (st. 3, tačka 1, alineja a).

Slične su odredbe koje uređuju kazne izrečene nakon stupanja na snagu Zakona, a u pogledu ranije izvršenih ubistava. Prema stavu 10, sud ne može da izda nalog o kazni koja je po njegovom mišljenju viša od one koju bi državni sekretar verovatno odredio u skladu sa prethodnom praksom.

41. Prilikom razmatranja molbe iz stava 3, Visoki sud mora između ostalog da uzme u obzir težinu krivičnog dela, pri čemu takođe mora da ima u vidu i opšta načela izložena u Prilogu br. 21, kao i sve preporuke koje su sudija ili vrhovni sudija uputili državnom sekretaru u vezi sa minimalnim periodom kazne zatvora koji učinilac mora da odsluži pre uslovnog otpusta (stavovi 4 i 5 Priloga br. 22). Učinilac može takođe Visokom sudu da dostavlja podneske u svoju korist, uključujući i podneske o svom ponašanju i napretku u zatvoru otkad je izvršio krivično delo, pre no što Visoki sud odluči o molbi. Pravo na podnošenje predstavki imaju i žrtve i porodice žrtava

C. Diskreciono pravo državnog sekretara da oslobodi zatvorenika osuđenog na kaznu doživotnog zatvora

42. Prema članu 30, st. 1 Zakona o krivičnim sankcijama iz 1997, državni sekretar može u svako doba uslovno osloboditi zatvorenika osuđenog na kaznu doživotnog zatvora ako je uveren da postoje izuzetne okolnosti koje opravdavaju puštanje zatvorenika na slobodu iz humanitarnih razloga.

43. Kriterijumi za korišćenje ovog diskrecionog prava su izloženi u Poglavlju 12 Uredbe br. 4700 o upravljanju zatvorima. Donošenje ove uredbe je u nadležnosti državnog sekretara, a njome se utvrđuju politika i smernice za postupanje prema zatvorenicima koji služe vremenski neograničene kazne zatvora (uključujući i one koji služe obavezne kazne zatvora), kako tokom lišenja slobode tako i nakon uslovnog puštanja na slobodu.

Slede izvodi iz relevantnih delova Poglavlja 12:

„U pogledu svih zatvorenika osuđenih na vremenski neograničene kazne zatvora (u daljem tekstu ISP, indeterminate sentence prisoners) se primenjuju sledeći kriterijumi za humanitarno puštanje na slobodu iz medicinskih razloga:

• Zatvorenik boluje od smrtne bolesti i verovatno će uskoro umreti (premda ne postoje utvrđeni vremenski rokovi, može se smatrati da je period od tri meseca prikladan za podnošenje molbe Odseku za zatvorenike osuđene na vremenski neograničene kazne zatvora i uslovni otpust (Public Protection Casework Section [PPCS]), ili ISP (zatvorenik osuđen na vremenski neograničenu kaznu zatvora), koji je nepokretan ili pati od sličnog teškog invaliditeta, npr. ako je paralizovan ili pretrpeo težak moždani udar;

i

• postoji minimalna opasnost da će ponovo izvršiti krivično delo (naročito seksualne ili nasilne prirode);

i

• ako bi očekivana dužina života zatvorenika bila kraća zbog njegovog daljeg boravka u zatvoru;

i

• postoje odgovarajuće mogućnosti za negu i lečenje zatvornika izvan zatvora;

i

• zatvorenik ili njegova porodica će imati značajne koristi od njegovog prevremenog otpuštanja.“

[reči su podvučene u originalnom tekstu]

U Uredbi se takođe utvrđuje da ministar mora lično da odobri puštanje na slobodu iz humanitarnih razloga; te odluke ne mogu da se poveravaju nižim službenicima.

44. Država je saopštila da se na dan 28. aprila 2011. u Engleskoj i Velsu na odsluženju obavezne kazne doživotnog zatvora za ubistvo nalazilo 4.900 zatvorenika.

Četrdeset i jedan zatvorenik (uključujući i one u bolnicama pod obezbeđenjem) trenutno služi efektivnu kaznu doživotnog zatvora. Ministarstvo pravde je u odgovoru na zahtev koji je prvi podnosilac predstavke podneo u skladu sa pravom na slobodni pristup informacijama saopštilo da je do 30. novembra 2009. iz humanitarnih razloga na slobodu pušteno trinaest zatvorenika osuđenih na kaznu doživotnog zatvora u pogledu kojih nije izdat nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora.

D. Relevantna domaća sudska praksa vezana za obavezne kazne doživotnog zatvora i Konvenciju

1. Sudska praksa vezana za sistem koji je bio na snazi pre stupanja na snagu Zakona iz 2003.

45. Dom lordova je 2003. u predmetu R. protiv Ličniaka i R. protiv Pajraha [R. v. Lichniak and R. v. Pyrah, 1 AC 903], zauzeo stav da obavezna kazna doživotnog zatvora, na način na koji se u to vreme primenjivala, nije bila nesaglasna ni sa članom 3 ni sa članom 5 Konvencije.

Takva je kazna bila delom kaznenog a delom preventivnog karaktera. Kazneni element je činio tarifni period, izrečen kako bi se osuđeni ubica kaznio za težak zločin koji je izvršio. Preventivni element je činilo ovlašćenje vlasti da osuđenog ubicu i dalje drže u u zatvoru osim ako i sve dok Odbor za uslovni otpust, koji je nezavisno telo, ne smatra da je bezbedno da ga pusti na slobodu, kao i ovlašćenje vlasti da osuđenog ubicu koji je pušten na slobodu vrate u zatvor ukoliko ocene da on mora biti vraćen u zatvor radi zaštite javnosti (lord Bingem od Kornhila (Bingham of Cornhill), stav 8 presude Doma lordova).

Dom lordova je stoga prvo zaključio da pritužbe podnosioca žalbe nisu bile dovoljno ozbiljne da bi ukazale na povredu člana 3 Konvencije i, drugo, da kazna doživotnog zatvora nije proizvoljna ili na drugi način suprotna članu 5, st. 1 Konvencije. Lord Bingem je nastavio:

„Da je Dom zaključio da je nakon izricanja obavezne kazne doživotnog zatvora osuđeni ubica do kraja života svoju slobodu prepustio državi i da će ostati u zatvoru dok državni sekretar za unutrašnje poslove ne zaključi da će javni interes pre biti zadovoljen njegovim oslobođanjem nego njegovim daljim lišenjem slobode (ako ikada to zaključi), ne sumnjam da bi se utvrdilo da takva kazna predstavlja povredu članova 3 i 5 Konvencije za zaštitu ljudskih prava ... zato što je proizvoljna i nesrazmerna.“

46. U presudama u predmetu R. protiv državnog sekretara za unutrašnje poslove, ex parte Hindli [R. v. Secretary of State for the Home Department, ex parte Hindley] 1 AC 410, HL, iz 2001. godine i u predmetu R. protiv Andersona [R. v. Anderson] 1 AC 837, HL, iz 2003. godine, Dom lordova je u pogledu tarifnog sistema koji je tada bio na snazi utvrdio da „u načelu ne postoji nijedan razlog zašto se ne bi smatralo da jedan ili više dovoljno gnusnih zločina zaslužuju doživotni zatvor isključivo u cilju kažnjavanja (prema lordu Stejnu (Steyn), str. 416H). Lord Stejn je takođe napomenuo: „reći da postoje slučajevi tako strašnih zločina da imperativi retribucije i odvraćanja neće biti zadovoljeni čak i ako je zatvorenik lišen slobode dok ne umre uopšte nije logički nespojivo sa pojmom tarife“ (str. 417H). Dom lordova je takođe zaključio da državni sekretar nije nezakonito ograničio svoje diskreciono pravo na razmatranje slučajeva zatvorenika osuđenih na efektivnu kaznu doživotnog zatvora nakon što su odslužili dvadeset i pet godina kazne zatvora i što je u odgovarajućim slučajevima smanjivao tarifu. U presudi se navodi strateško izjašnjenje državnog sekretara od 10. novembra 1997. u kojem on ukazuje na to da je otvoren za mogućnost da bi preispitivanje i smanjenje tarife moglo biti prikladno u izuzetnim okolnostima, uključujući, na primer, izvanredan napredak zatvorenika u zatvoru. Državni sekretar je naznačio da će tu mogućnost imati u vidu kada bude razmatrao predmete zatvorenika kojima je određena doživotna tarifa nakon što odsluže dvadeset i pet godina zatvora i da će u tom pogledu razmatrati i druga pitanja, a ne samo kriterijume retribucije i odvraćanja (p. 417A-C).

2. Sudska praksa vezana za sistem na snazi otkad je Zakon iz 2003. stupio na snagu i njena usaglašenost sa članom 3 Konvencije

(a) R protiv Bibera

47. Apelacioni sud je 2009. u predmetu R. protiv Bibera (R v. Bieber, 1 WLR 223) razmatrao usaglašenost Zakona iz 2003. sa članom 3 Konvencije, a u svetlu presude Velikog veća u predmetu Kafkaris protiv Kipra ([Kafkaris v. Cyprus], predstavka br. 21906/04, ECHR 2008‑...).

Nakon što je konstatovao da je ovaj Sud u predmetu Kafkaris utvrdio da izricanje nesmanjive kazne doživotnog zatvora može otvoriti pitanje povrede člana 3, Apelacioni sud je izjavio:

„39. Čini nam se da je Sud [u presudi Kafkaris] smatrao da nesmanjiva kazna doživotnog zatvora otvara pitanje povrede člana 3 u okolnostima u kojima može da ima za posledicu lišenje slobode učinioca na period koji je duži od onog opravdanog legitimnim ciljevima zatvorske kazne. To je implicitno u činjenici da se čini da se ne otvara nikakvo pitanje povrede člana 3 pod uslovom da u zakonu i u praksi postoji mogućnost da će učinilac biti pušten na slobodu, premda je i dalje moguće, pa čak i verovatno, da će on ostati u zatvoru do kraja života. Čini se da mogućnost preispitivanja opravdanosti dalje kazne zatvora predstavlja osnovni kriterijum.

40.  Kažnjavanje, odvraćanje, rehabilitacija i zaštita javnosti predstavljaju legitimne ciljeve kazne zatvora. Kada je za krivično delo izrečena obavezna kazna doživotnog zatvora, postoji mogućnost da se ciljevi kazne zatvora mogu ostvariti tokom života zatvorenika. Moguće je da je on odslužio dovoljno dugu kaznu i zadovoljio imperative kažnjavanja i odvraćanja, a da je zahvaljujući rehabilitaciji postao osoba koja više ne predstavlja nikakvu opasnost po javnost. Ako, uprkos tome, ostane u zatvoru do kraja života, bar se može braniti teza da to predstavlja nečovečno postupanje. Stoga smo zaključili da se pitanje povrede člana 3 otvara u slučaju da krivično delo povlači obaveznu i nesmanjivu kaznu doživotnog zatvora bez obzira na konkretne okolnosti tog dela.

41.  Odluka u predmetu Kafkaris otvara jedno teže pitanje. Postoji li neki maksimalni period kazne zatvora koji može biti opravdan ciljevima kažnjavanja i odvraćanja, a nakon kojeg zatvorenik treba da bude pušten na slobodu ako je zahvaljujući rehabilitaciji postao čovek koji više neće predstavljati opasnost zbog svog kriminalnog ponašanja? Ako se na ovo pitanje odgovori potvrdno, onda nesmanjiva kazna doživotnog zatvora može za posledicu imati lišenje slobode čiji nastavak posle tog perioda može biti okarakterisan kao nečovečan, čime se otvara pitanje povrede člana 3. Saglasno mišljenje sudije Brace i izdvojeno mišljenje petoro sudija ukazuju na to da su oni smatrali da je upravo to slučaj. Evropski materijal koji smo pregledali ukazuje na to da neke Države članice smatraju da postoji maksimalna kazna doživotnog zatvora koja može biti opravdana imperativom kažnjavanja, nakon čega humanost nalaže davanje prilike učiniocu da dokaže da mu može biti dozvoljeno da se reintegriše u društvo.

42.  Velika Britanija ne spada u te Države članice. Prilog br. 21 uz Zakon iz 2003. polazi od premise da su neki zločini toliko gnusni da opravdavaju zatvor učinioca do kraja života, koliko god on dugo živeo. Razlike u pristupu različitih Država članica su prepoznate u komentaru u većinskoj odluci u presudi Kafkaris, u stavu 104. Sud se u tom predmetu bavio obaveznom kaznom doživotnog zatvora i pristup Suda mora biti razmotren u tom kontekstu. Ne smatramo da se na osnovu odluke većine sudija Velikog veća da nesmanjiva kazna doživotnog zatvora koju izriče sudija u cilju prikladnog kažnjavanja veoma teškog krivičnog dela i odvraćanja može zaključiti da ta kazna može biti u suprotnosti sa članom 3.“

48. Apelacioni sud je zatim razmatrao da li izricanje nesmanjive kazne doživotnog zatvora samo po sebi predstavlja povredu člana 3 ili do takve povrede može doći samo ako je učinilac lišen slobode duže nego što može biti opravdano imperativima kažnjavanja i odvraćanja. Taj sud je zaključio da bi do povrede člana 3 došlo u potonjem slučaju.

49. Apelacioni sud je na osnovu toga zaključio:

„45. Premda krivično delo ubistva po engleskom zakonu povlači obaveznu kaznu doživotnog zatvora, ona u načelu ne predstavlja nesmanjivu kaznu. Sudija određuje minimalni period kazne koji mora biti odslužen radi zadovoljenja imperativa kažnjavanja i odvraćanja pre no što se može razmotriti uslovni otpust učinioca. Sudija izdaje nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora kada smatra da je krivično delo toliko teško da učinilac mora ostati u zatvoru da kraja života u svrhu kažnjavanja i odvraćanja. Iz razloga koje smo naveli, ne smatramo da je sud u Strazburu presudio da nesmanjiva kazna doživotnog zatvora koju je sudija namerno izrekao u takvim okolnostima za posledicu ima lišenje slobode suprotno članu 3. Niti smatramo da će imati.

46. Možda će se pristup suda u Strazburu promeniti. Čini se da u Evropi postoji trend protiv izricanja veoma dugih kazni zatvora koje se ne mogu smanjiti. Stoga će možda biti neophodno razmotriti da li se efektivne kazne doživotnog zatvora koje se u u ovoj nadležnosti izriču zaista ne mogu smanjivati.

...

48. Shodno važećem režimu, državni sekretar ima ograničeno ovlašćenje da oslobodi zatvorenika osuđenog na kaznu doživotnog zatvora na osnovu člana 30 Zakona o krivičnim sankcijama iz 1997.

...

Državni sekretar trenutno retko koristi ovo ovlašćenje, u okolnostima u kojima zatvorenik na primer boluje od smrtne bolesti, ili je nepokretan ili pati od sličnog teškog invaliditeta. Ako se međutim zaključi da dalja kazna zatvora zatvorenika predstavlja nečovečno i ponižavajuće postupanje, ne vidimo nijedan razlog, naročito imajući u vidu zahtev da se pridržavamo Konvencije, zašto državni sekretar ne bi iskoristio svoje zakonsko ovlašćenje da oslobodi zatvorenika.

49. Iz tih razloga i primenjujući pristup suda u Strazburu u presudi Kafkaris, ne smatramo da nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora treba smatrati kaznom koja se ne može smanjiti. Sve tvrdnje o povredi člana 3 u slučaju izdavanja naloga o efektivnoj kazni doživotnog zatvora stoga treba da budu izrečene ne u vreme izricanja kazne već u fazi kada zatvorenik tvrdi da bi njegovo dalje lišenje slobode predstavljalo nečovečno i ponižavajuće postupanje, s obzirom na materijalne okolnosti, uključujući i period koji je odslužio i napredak koji je postigao u zatvoru.

50. Iz tih razloga odbijamo osporavanje presude optuženog zasnovano na članu 3.“

(b) R. protiv Oaksa i ostalih

50. Apelacioni sud je 2012. u predmetu R. protiv Oaksa i ostalih [R v. Oakes and others EWCA Crim 2435] ponovo razmatrao usaglašenost naloga o efektivnoj kazni doživotnog zatvora sa članom 3 Konvencije. Sud je napomenuo:

„Svaka civilizovana zemlja podržava načelo zajemčeno članom 3.

...

Svaka civilizovana zemlja, međutim, istovremeno podržava i načelo da osuđeni za krivična dela treba da budu pravično kažnjeni. Ova pitanja vezana za pravično i srazmerno kažnjavanje predstavljaju predmet racionalnih debata i civilizovanih nesuglasica. Ocena toga šta treba smatrati pravičnim kažnjavanjem ili nečovečnim ili ponižavajućim kažnjavanjem u određenim okolnostima može legitimno da dovede do različitih odgovora u različitim zemljama, kao i do različitih odgovora u različita vremena u istoj zemlji. Svi se oni bar delom mogu pripisati istoriji svake zemlje. Mnoge su rasprave vođene o tome da li nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora predstavlja povredu člana 3 Konvencije, pa čak i o odavno utvrđenom načelu običajnog prava da kazna treba da bude srazmerna krivičnom delu i zločincu koji ga je izvršio u svim relevantnim okolnostima.“

Apelacioni sud je zatim napomenuo da su i sudija lord Loz (Laws) u presudi u predmetu Velington (Wellington, vidi stav 54 dole u tekstu) i manjina u Veću u ovom predmetu s velikom zabrinutošču razmatrali naloge o efektivnoj kazni doživotnog zatvora. On je, međutim, ukazao na to da je i izražen i suprotan stav, između ostalog u presudama Hindli i Velington (vidi stav 46 gore i stav 57 dole u tekstu). Potrebno je pridati dužnu pažnju i poštovanje legitimnim premda neusaglašenim stavovima o ovom pitanju.

51. Nakon što je razmotrio presude Suda u predmetu Babar Ahmad i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Babar Ahmad and Others v. the United Kingdom , predstavke br. 24027/07, 11949/08, 36742/08, 66911/09 i 67354/09, od 10. aprila 2012), i u predmetu Harkins i Edvards protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Harkins and Edwards v. the United Kingdom predstavke br. 9146/07 i 32650/07, od 17. januara 2012), i u ovom predmetu, Apelacioni sud je (u stavu 22. svoje presude) izjavio sledeće:

„Na osnovu ove analize presuda Evropskog suda nam se čini očiglednim da je taj sud pošao od načela da, pod uslovom da je sud propisno razmotrio pitanje olakšavajućih okolnosti u korist optuženog, nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora koji je po sudskom nahođenju izdat u cilju odgovarajućeg kažnjavanja i odvraćanja nakon osude za najteže krivično delo ne predstavlja nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje. Ukratko, svaka država može zakonom da predvidi određivanje minimalnog perioda efektivne kazne doživotnog zatvora i da sudu da diskreciono pravo da u odgovarajućem slučaju izda takav nalog.“

52. Konačno, nakon što je naglasio da nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora predstavlja krajnju meru i da nijedna zakonska odredba na iziskuje od sudije da izda takav nalog ako on nije u interesu pravde, kao i da načela izložena u Prilogu br. 21 treba fleksibilno primenjivati, sud je zaključio:

„Rezultat toga je da je nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora, koji predstavlja proizvod primarnog zakonodavstva, rezervisan za nekoliko izuzetno teških krivičnih dela u kojima sudija nakon razmatranja svih olakšavajućih i otežavajućih okolnosti smatra da imperativi pravičnog kažnjavanja i retribucije iziskuju izdavanje naloga o efektivnoj kazni doživotnog zatvora. Ako je takav zaključak opravdan, nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora je opravdan: ali samo u tim slučajevima. On ne predstavlja obaveznu, automatsku ili minimalnu kaznu.

U tim okolnostima, odredbe Priloga br. 21 uz Zakon iz 2003, a naročito stav 4, koji su sudu omogućili da izda nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora za izuzetno težak zločin, nisu nesaglasne i nisu u suprotnosti sa članom 3 Konvencije.“

3. R (Velington) protiv državnog sekretara za unutrašnje poslove [2008] UKHL 72

53. Sjedinjene Američke Države su zahtevale da im Velika Britanija izruči Ralstona Velingtona kako bi mu se u državi Mizuri sudilo za dva ubistva s predumišljajem. Velington je u žalbi protiv izručenja tvrdio da bi njegovom predajom bio prekršen član 3 Konvencije jer postoji stvarna opasnost da bi bio podvrgnut nečovečnom i ponižavajućem postupanju u obliku kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta.

54. Donoseći presudu Visokog suda ([2007] EWHC 1109 (Admin)), sudija lord Loz je zaključio da postoje „snažni argumenti kaznene filozofije“ koji ukazuju na opasnost da je doživotna kazna zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta sama po sebi suprotna članu 3 Konvencije. On je napomenuo:

„Ukidanje smrtne kazne je pozdravljeno i opravdavano na mnoge načine ali moralo je u najmanju ruku biti zasnovano na premisi da život svake osobe, koliko god bila izopačena, ima neprikosnovenu vrednost. Uništenje jednog života se može prihvatiti u nekim posebnim okolnostima, kao što je samoodbrana ili pravedan rat; ali ono nikada ne može biti opravdano retributivnim kažnjavanjem. Međutim, zatvaranje nekoga bez nade da može biti pušten na slobodu je umnogome slično smrtnoj kazni. On nikad ne može da se iskupi za svoje krivično delo.  On, međutim, može da iskoristi vreme u zatvoru i popravi svoj život, a njegovo kažnjavanje prestaje tek sa njegovim poslednjim dahom. Kao i smrtna kazna, doživotna tarifa predstavlja lex talionis. Ali njena pojmovna i stvarna simetrija sa zločinom zbog kojeg je izrečena zatvoreniku (jedina vrlina lex talionis-a) slaba je garancija srazmernog kažnjavanja jer je doživotna tarifa proizvoljna: može se meriti danima ili decenijama u zavisnosti od toga koliko će zatvorenik živeti. Stoga može biti nesrazmerna – što predstavlja upravo grešku koja se osuđuje shodno članu 3 – osim, naravno, ako se ne primeni logika smrtne kazne: da je krivično delo toliko gnusno da se za njega nikada ne može iskupiti. Međutim, u tom slučaju je pretpostavljena neprikosnovena vrednost života zatvorenika svedena na njegovo puko preživljavanje: samo na njegovo disanje i bez sumnje na njegov boravak u zatvoru u pristojnim uslovima. To se svodi na puko proklamovanje, a ne na jamčenje vrednosti života.“

Međutim, iako „ne bez sumnje“, smatrao je da nadležni organi, uključujući i one u ovom Sudu, sugerišu da nesmanjiva kazna doživotnog zatvora ne otvara uvek pitanje povrede člana 3.

55. U pogledu Velingtonove žalbe Domu lordova, svih pet lordova kvalifikovanih da razmatraju pravna pitanja je utvrdilo da je mogućnost da njegova kazna bude smanjena jednaka onoj u gore navedenoj presudi Kafkaris, s obzirom na ovlašćenja guvernera Mizurija u pogledu pomilovanja i ublažavanja kazni.

56. Oni su takođe konstatovali da je Sud u gore navedenoj presudi Kafkaris samo utvrdio da izricanje nesmanjive kazne doživotnog zatvora može otvoriti pitanje povrede člana 3. Svih pet lordova je utvrdilo da izricanje kazne doživotnog zatvora samo po sebi ne bi predstavljalo nečovečno i ponižavajuće postupanje suprotno članu 3 osim ako nije izrazito ili očigledno nesrazmerno. Lord Braun (Brown) je, konkretno, zaključio da ni ovaj Sud ne bi smatrao da je nesmanjiva kazna suprotna članu 3 osim i počev od trenutka kada dalja kazna zatvora ne bi bila opravdana ni po jednom osnovu – bilo iz razloga kažnjavanja, odvraćanja ili zaštite javnosti.

57. Štaviše, lord Hofman (Hoffmann), lord Skot (Scott), baronesa Hejl (Hale) i lord Braun su izrazili sumnje u pogledu stava lorda sudije Loza da doživotna kazna bez mogućnosti uslovnog otpusta predstavlja lex talionis. Lord Hofman, baronesa Hejl i lord Braun nisu prihvatili njegovu tezu da je ukidanje smrtne kazne bilo zasnovano na ideji da život svake osobe ima neprikosnovenu vrednost; postojali su drugi, pragmatičniji razlozi za njeno ukidanje, kao što je njena neopozivost i nepostojanje odvraćujućeg efekta. Lord Skot je odbacio stav da je nesmanjiva doživotna kazna zatvora nečovečna i ponižavajuća jer lišava zatvorenika mogućnosti iskupljenja; kada se prihvati da doživotna kazna zatvora može predstavljati pravično kažnjavanje, zatvorenik se iskupljuje služenjem kazne.

58. Sud je Velingtonovu predstavku izbrisao 5. oktobra 2010. nakon što je ovaj podnosilac predstavke izrazio želju da je povuče: odluka u predmetu Velington protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Wellington v. the United Kingdom), predstavka br. 60682/08, od 5. oktobra 2010.

III.  RELEVANTNO EVROPSKO, MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO O KAZNAMA DOŽIVOTNOG ZATVORA I „IZRAZITO NESRAZMERNIM“ KAZNAMA

59. U gore navedenoj presudi Kafkaris (st. 68-76) su izloženi relevantni tekstovi Saveta Evrope, Evropske unije i ostali međunarodni pravni dokumenti o izricanju i preispitivanju kazni doživotnog zatvora, uključujući obaveze Država članica Saveta Evrope vezane za izručenje pojedinaca državama u kojima im mogu biti izrečene takve kazne. Sledi kratak prikaz dodatnog materijala koji Sud ima na raspolaganju u ovim predmetima (i materijala u presudi Kafkaris na koji se strane izričito pozivaju).

A. Tekstovi Saveta Evrope

1.  Rezolucija 76(2)

60. Komitet ministara je počev od 1976. usvojio niz rezolucija i preporuka o zatvorenicima osuđenim na dugotrajne i doživotne kazne zatvora. Prva od njih je bila Rezolucija br. 76(2) Komiteta ministara od 17. februara 1976, u kojoj je Državama članicama dat niz preporuka, uključujući i preporuku da:

„1. sprovode krivičnu politiku u skladu sa kojom se dugotrajne kazne zatvora izriču samo ako su neophodne radi zaštite društva;

2. preduzimaju potrebne zakonodavne i administrativne mere radi unapređenja primerenog postupanja prema zatvorenicima koji služe [dugotrajne] kazne zatvora;

...

9. obezbede što ranije preispitivanje predmeta svih zatvorenika kako bi se utvdilo da li im se može odobriti uslovni otpust;

10. zatvoreniku odobre uslovni otpust pod uslovom da su ispunjeni zakonski uslovi vezani za period kazne koju je odslužio, čim se može dati povoljna prognoza; neodobravanje uslovnog otpusta ne može biti opravdano isključivo razlozima vezanim za opštu prevenciju;

11. ista ona načela koja važe za kazne dugotrajnog zatvora prilagode doživotnim kaznama zatvora;

12. obezbede da se preispitivanje kazne doživotnog zatvora iz [stava] 9 sprovede, ako ne ranije, onda posle osam do četrnaest godina od lišenja slobode i da se ponavlja u redovnim vremenskim razmacima;“

2. Preporuka 2003(23)

61. Komitet ministara je 9. oktobra 2003. usvojio Preporuku 2003(23) (o postupanju zatvorskih uprava prema zatvorenicima osuđenim na doživotne i druge dugotrajne kazne). Prema preambuli Preporuke:

„izvršenje zatvorskih kazni iziskuje uspostavljanje ravnoteže između ciljeva vezanih za zaštitu bezbednosti, reda i discipline u kaznenim ustanovama, s jedne, i obezbeđivanja pristojnih uslova života za zatvorenike, aktivnih režima i konstruktivnih priprema za njihovo puštanje na slobodu, s druge strane ...“

U stavu 2 preporuke su izloženi ciljevi postupanja prema zatvorenicima osuđenim na doživotnu ili dugotrajnu kaznu zatvora:

„ obezbediti da zatvori predstavljaju bezbedna i sigurna mesta za ove zatvorenike i sve one koji rade sa njima ili ih posećuju;

– preduprediti štetne posledice doživotnog ili dugotrajnog zatvora;

– povećati i unaprediti mogućnosti da se ovi zatvorenici uspešno resocijalizuju i vode život u skladu sa zakonom nakon puštanja na slobodu.“

Opšta načela za postupanje prema ovim zatvorenicima izložena u preporuci obuhvataju: (i) načelo individualizacije (uzimati u obzir različitost ličnih karakteristika zatvorenika osuđenih na doživotnu ili dugotrajnu kaznu zatvora i voditi računa o njima prilikom sačinjavanja pojedinačnih planova za izvršenje kazne) i; (ii) načelo napredovanja (pojedinačni plan za upravljanje kaznom zatvorenika treba da ima za cilj da obezbedi postepeno napredovanje u okviru zatvorskog sistema) (vidi st. 3 i 8 preporuke). U izveštaju uz preporuku (sačinjenom pod okriljem Evropskog komiteta za probleme kriminala) dodaje se da konstruktivni prelazak sa zatvorskog života na život u zajednici predstavlja konačni cilj napredovanja u okviru zatvorskog sistema (stav 44 izveštaja).

U stavu 10 (o planiranju izvršenja kazne) se navodi da takve planove treba koristiti radi obezbeđivanja sistematičnog pristupa, između ostalog: postepenom napredovanju u zatvorskom sistemu od više ka manje restriktivnim uslovima, s tim da bi u idealnom slučaju zatvorenik u poslednjoj fazi boravio u otvorenim uslovima, po mogućnosti u zajednici; i uslovima boravka i merama nadzora koji vode životu u skladu sa zakonom i prilagođavanju uslovima života u zajednici nakon uslovnog otpusta.

Prema stavu 16, pošto ni opasnost koju zatvorenik predstavlja ni kriminogene potrebe same po sebi ne predstavljaju stalne karakteristike, potrebno je povremeno iznova sprovoditi procene rizika i potreba.

Konačno, u stavovima 33 i 34 (o upravljanju resocijalizacijom) stoji:

„33. Kako bi se zatvorenicima osuđenim na doživotne ili dugotrajne kazne zatvora omogućilo da prevaziđu određen problem prelaza iz dugotrajnog boravka u zatvoru u život u zajednici koji bi bio u skladu sa zakonom, potrebno ih je dosta unapred pripremati za puštanje na slobodu i obratiti posebnu pažnju na:

– potrebu za konkretnim planovima za periode pre i posle puštanja na slobodu, koji će se bavitirelevantnim opasnostima i potrebama;

– propisno razmatranje mogućnosti puštanja na slobodu i nakon toga nastavka svih programa, intervencija ili tretmana kroz koje su zatvorenici prolazili dok su bili lišeni slobode;

– potrebu ostvarenja bliske saradnje između zatvorske uprave i organa koji vrše nadzor nad zatvorenicima nakon puštanja na slobodu, te socijalnih i zdravstvenih službi.

34. Pri odobravanju i sprovođenju uslovnog otpusta zatvorenika osuđenih na doživotne ili dugotrajne kazne zatvora treba se rukovoditi načelima navedenim u Preporuci Rec(2003)22 o uslovnom otpustu.“

U izveštaju uz preporuku se u (u stavu 131) u vezi sa stavom 34 navodi sledeće:

„Preporuka Rec(2003)23 sadrži načelo da svi zatvorenici, osim onih koji služe izuzetno kratke kazne zatvora, treba da imaju mogućnost uslovnog otpusta. Shodno odredbama ove Preporuke, ovo se načelo odnosi i na zatvorenike osuđene na kaznu doživotnog zatvora. Treba, međutim, imati u vidu da se preporučuje mogućnost odobravanja uslovnog otpusta zatvorenicima osuđenim na doživotnu kaznu zatvora, a ne da njima uvek treba odobriti uslovni otpust.“

3. Preporuka 2003(22)

62. Komitet ministara je Preporuku 2003(22) (o uslovnom otpustu) usvojio 24. septembra 2003. Podroban pregled te preporuke je dat u (gore navedenoj) presudi u predmetu Kafkaris (vidi stav 72 te presude). Ukratko je izložen niz preporuka vezanih za pripreme za uslovni otpust, odobravanje uslovnog otpusta, uslove koji mogu biti postavljeni i procesne garantije. U stavovima 3 i 4, tačka a, su izložena neka opšta načela, po kojima:

„3. Uslovni otpust bi trebalo da ima za cilj da pomogne zatvorenicima da lakše naprave prelaz iz života u zatvoru u život u zajednici u kojoj poštuju zakon, putem određivanja takvih uslova nakon otpusta, kao i nadzora, koji bi promovisali taj cilj i doprinosili javnoj bezbednosti i smanjenju kriminaliteta u zajednici.

.4a. Kako bi se smanjili štetni efekti boravka u zatvoru i unapredila resocijalizacija/rehabilitacija zatvorenika pod uslovima postavljenim u cilju zaštite bezbednosti zajednice izvan zatvora, uslovni otpust bi po zakonu trebalo da bude dostupan svim osuđenima na kaznu zatvora, uključujući i osuđene na doživotne kazne zatvora.“

U obrazloženju Preporuke je u pogledu stava 4 rečeno sledeće:

„Ni zatvorenici osuđeni na kaznu doživotnog zatvora ne bi trebalo da budu lišeni nade da će biti oslobođeni. Prvo, niko ne može razumno da tvrdi da će svi osuđeni na doživotni zatvor uvek predstavljati opasnost po društvo. Drugo, zatvaranje lica koja nemaju nikakvu nadu da će biti oslobođena stvara ozbiljne probleme upravi kada je takve zatvorenike potrebno podstaći na saradnju i kada je potrebno pozabaviti se njihovim destruktivnim ponašanjem, sprovoditi programe ličnog razvoja, organizovati planove izvršenja kazni i štititi bezbednost. Zemlje koje u zakonodavstvu predviđaju kazne doživotnog zatvora stoga treba da uvedu mogućnosti za preispitivanje takve kazne posle određenog broja godina i u redovnim vremenskim razmacima, kako bi se utvrdilo da li zatvorenik osuđen na kaznu doživotnog zatvora može ostatak kazne odslužiti u zajednici i pod kakvim uslovima i merama nadzora.“

4. Radni dokument Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja o faktički doživotnim kaznama zatvora

63. U izveštaju o „faktički doživotnim kaznama zatvora“, koji je pripremio član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog postupanja ili kažnjavanja (European Committee for the Prevention of Torture and Inhuman or Degrading Treatment or Punishment u daljem tekstu: CPT) Jergen Vorsae Rasmusen (Jørgen Worsaae Rasmussen, CPT (2007) 55, od 27. juna 2007) razmotreni su razni tekstovi Saveta Evrope o kazni doživotnog zatvora, uključujući i Preporuke br. (2003) 22 i 23, i konstatuje se da: (a) se načelo omogućavanja uslovnog otpusta odnosi na sve zatvorenike, „čak i zatvorenike osuđene na kaznu doživotnog zatvora“; i da: (b) sve Države članice Saveta Evrope predviđaju mogućnost puštanja na slobodu iz humanitarnih razloga ali da se ovaj „poseban oblik otpusta“ razlikuje od uslovnog otpusta.

U njemu se ukazuje na stav da sudovi, a ne izvršna vlast, imaju diskreciono pravo da nekog puste iz zatvora, kao i da izreknu kaznu zatvora, i da je taj stav doveo do predloženih promena u postupku preispitivanja kazni doživotnog zatvora u Danskoj, Finskoj i Švedskoj. U dokumentu se takođe uz saglasnost CPT citira njegov izveštaj o poseti Mađarskoj 2007. godine, u kojem je navedeno sledeće:

„[Š]to se tiče „faktički doživotnih zatvorenika“, CPT ima ozbiljne rezerve prema samom konceptu po kojem se ti zatvorenici, nakon što im je izrečena kazna, zauvek smatraju stalnom pretnjom po društvo i lišeni su svake nade da će im biti odobren uslovni otpust.“

U zaključku dokumenta se nalaze preporuke da: nijedna kategorija zatvorenika ne treba da bude „žigosana“ kao ona koja će verovatno svoj životni vek morati da provede u zatvoru; nijedno odbijanje otpusta nikad ne sme biti konačno; i čak i zatvorenici vraćeni u zatvor ne treba da budu lišeni nade da će biti oslobođeni.

5. Izveštaj CPT o Švajcarskoj

64. Izveštaj CPT o poseti Švajcarskoj od 10. do 20. oktobra 2011. godine (od 25. oktobra 2012, CPT/Inf (2012) 26) sadrži sledeće napomene o švajcarskom sistemu kazne doživotnog zatvora, u kojem se lice koje je počinilo seksualni delikt ili nasilno krivično delo smatra izuzetno opasnim a njegovo se stanje ocenjuje kao nepopravljivo:

„CPT ima ozbiljne rezerve u pogledu koncepta kazne „doživotnog“ zatvora po kojem se smatra da ti ljudi, nakon što su proglašeni veoma opasnim i nepopravljivim, predstavljaju stalnu opasnost po društvo i stoga su formalno lišeni svake nade da će izvršavati kaznu u lakšim uslovima ili čak biti uslovno otpušteni. S obzirom na to da naučni napredak predstavlja jedini način da takvo lice bude oslobođeno, ono je lišeno svake mogućnosti da utiče na svoje oslobađanje jednog dana, na primer, svojim dobrim ponašanjem tokom izdržavanja kazne.

CPT se u tom pogledu poziva na Preporuku Komiteta ministara (2006)2 od 11. januara 2006. o Evropskim zatvorskim pravilima, kao i na stav 4, tačka a Preporuke Komiteta ministara (2003) 22 o uslovnom otpustu od 24. septembra 2003, u kojima je jasno naznačeno da svim osuđenim zatvorenicima, uključujući i one koji služe kazne doživotnog zatvora, treba zakonom dati pravo na uslovni otpust. U obrazloženju ove preporuke se insistira na tome da zatvorenici osuđeni na kazne doživotnog zatvora ne treba da budu lišeni svake nade da će biti pušteni na slobodu.

CPT stoga smatra da je doživotni boravak u zatvoru nekog lica bez ikakve stvarne nade da će biti pušteno na slobodu nečovečan. Shodno tome, Komitet odlučno poziva švajcarske vlasti da ponovo razmotre koncept „doživotnog“ lišenja slobode.“ [podvučeno u originalu]

B.  Međunarodno krivično pravo

65. U članu 77 Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda se propisuje kazna doživotnog zatvora, ako je lice osuđeno za najteži oblik krivičnog dela i ako ovu kaznu opravdavaju određene okolnosti vezane za ličnost osuđenog. Prema članu 110, st. 3, kada je lice izdržalo dvadeset i pet godina kazne doživotnog zatvora, Sud preispituje izrečenu kaznu kako bi doneo odluku da li bi kaznu trebalo ublažiti. Sud ne sprovodi to preispitivanje pre isteka tog roka. Prema stavovima 4 i 5 člana 110:

„4. Prilikom preispitivanja kazne iz stava 3, Sud može da ublaži kaznu ukoliko pronađe da su ispunjene jedna ili više sledećih okolnosti:

(a) Lice od početka pokazuje stalnu spremnost da sarađuje sa Sudom u istrazi i postupku;

(b) Lice dobrovoljno pomaže u izvršavanju sudskih odluka i naloga u drugim predmetima, a naročito u pronalaženju sredstava koja su predmet naplate novčane kazne, oduzimanja tih sredstava ili naknade štete, a koja mogu biti upotrebljena u korist žrtava; ili

(c) Drugi momenti koji pokazuju jasnu i značajnu promenu okolnosti dovoljnu da opravda smanjenje kazne, shodno Pravilima postupka i izvođenja dokaza.

5. Ako Sud odluči tokom prvog preispitivanja iz stava 3 ovog člana da nije prikladno smanjiti kaznu, pitanje smanjenja kazne će nakon toga razmatrati u vremenskim razmacima i uz primenu kriterijuma predviđenih u Pravilima postupka i izvođenja dokaza.“

Postupak i dodatni kriterijumi vezani za preispitivanje kazne su propisani pravilima 223 i 224 Pravila postupka i izvođenja dokaza.

U pravilu 223 stoji:

„Kriterijumi za razmatranje smanjenja kazne

Troje sudija Žalbenog veća prilikom razmatranja pitanja smanjenja kazne shodno članu 110, st. 3 i 5, uzimaju u obzir kriterijume navedene u članu 110, st. 4, tačke a i b, kao i sledeće kriterijume:

(a) ponašanje kažnjenog lica tokom lišenja slobode, kojim dokazuje istinsko distanciranje od krivičnog dela koje je izvršilo;

(b) izglede za resocijalizaciju i uspešnu reintegraciju kažnjenog lica;

(c) da li bi ranije puštanje kažnjenog lica na slobodu dovelo do značajne društvene nestabilnosti;

(d) da li je kažnjeno lice preduzelo bilo kakvu značajnu aktivnost u korist žrtava kao i da li bi njegovo ranije puštanje na slobodu imalo ikakvog efekta na žrtve i njihove porodice;

(e) pojedinačne okolnosti kažnjenog lica, uključujući pogoršanje fizičkog ili psihičkog zdravstvenog stanja ili poodmakla starost.“

Prema pravilu 224, st. 3, troje sudija Žalbenog veća radi primene člana 110, st. 5 razmatraju pitanje smanjenja kazne svake tri godine, osim ako odlukom donetom u skladu sa članom 110, st. 3 nije određen kraći vremenski razmak. Shodno pravilu 224, st. 3, u slučaju značajne promene okolnosti, ovih troje sudija mogu kažnjenom licu da dozvole da podnese molbu za preispitivanje kazne tokom trogodišnjeg perioda ili tokom kraćeg vremenskog perioda koji tih troje sudija odrede.

66. Prema članu 27 Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), kazna zatvora izdržava se u državi koju Međunarodni tribunal odredi. Kazna zatvora izdržava se u skladu s važećim zakonskim propisima dotične države a pod nadzorom Međunarodnog tribunala. Shodno članu 28 (o pomilovanju ili ublažavanju kazne):

„Ako prema važećim pravnim propisima države u kojoj osuđenik izdržava kaznu zatvora on ima pravo na pomilovanje ili ublažavanje kazne, ta država mora o tome obavestiti Međunarodni sud. Predsednik Međunarodnog suda, posavetovavši se sa sudijama, donosi odluku na temelju interesa pravde i opštih pravnih načela.“

Odredbe slične onima u članovima 27 i 28 Statuta MKTJ nalaze se i u Statutu Međunarodnog krivičnog tribunala za Ruandu (članovima 26 i 27), Statutu Posebnog suda za Sijera Leone (članovima 22 i 23) i Statutu Posebnog tribunala za Liban (članovima 29 i 30).

C. Propisi Evropske unije

67. Prema članu 5, st. 2 Okvirne odluke Saveta Evropske unije od 13. juna 2002. o Evropskom nalogu za hapšenje i postupku predaje između Država članica:

„Ako je krivično delo zbog kojeg je izdat evropski nalog za hapšenje kažnjivo kaznom doživotnog zatvora ili doživotnom merom lišenja slobode, izvršenje predmetnog naloga za hapšenje može biti podložno uslovu da Država članica koja ga je izdala u svom pravnom sistemu predviđa preispitivanje izrečene kazne ili mere na zahtev ili najkasnije nakon 20 godina, ili primenu mere pomilovanja koje lice može zatražiti u skladu sa zakonom ili praksom Države članice koja je izdala nalog za hapšenje a u cilju neizvršenja te kazne ili mere.“

D.  Kazne doživotnog zatvora u Državama ugovornicama

68. Na osnovu uporednog materijala pred Sudom se mogu uočiti sledeće prakse.

Prvo, kazna doživotnog zatvora trenutno ne postoji u sledećih devet zemalja: Andori, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Norveškoj, Portugalu, San Marinu, Srbiji i Španiji. Raspon maksimalne kazne zatvora u ovim zemljama kreće se od 21 godine u Norveškoj do 45 godina u Bosni i Hercegovini. U Hrvatskoj se za više krivičnih dela može izreći uzastopna kazna zatvora u trajanju do 50 godina.

Drugo, u većini zemalja u kojima se može izreći kazna doživotnog zatvora postoji poseban mehanizam za preispitivanje kazne nakon što je zatvorenik odslužio određeni minimalni period propisan zakonom. Takav mehanizam, koji je integrisan u zakonu i praksi izricanja kazni, poznaje pravo sledeće 32 zemlje: Albanije (25 godina), Austrije (15), Azerbajdžana (25), Belgije (15 uz produženje na 19 ili 23 godine za povratnike), Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (15), Bugarske (20), Danske (12), Estonije (30), Finske (12), Francuske (obično 18, ali 30 godina za određena ubistva), Grčke (20), Gruzije (25), Irske (Odbor za uslovni otpust prvi put preispituje kaznu nakon 7 godina, osim za određene vrste ubistava), Italija (26), Jermenije (20), Letonije (25), Lihtenštajna (15), Luksemburga (15), Mađarske (20 osim ako sud naloži drugačije), Moldavije (30), Monaka (15), Nemačke (15), Poljske (25), Češke Republike (20), Rumunije (20), Rusije (25), Slovačke (25), Slovenije (25), Turske (24 godine, 30 godina za najstrože kazne doživotnog zatvora a 36 za uzastopne najstrože kazne doživotnog zatvora) Švajcarske (15 godina, ali se može smanjiti na 10 godina) i Švedske (10).

U pogledu Ujedinjenog Kraljevstva, Sud konstatuje da je u Škotskoj sudija koji izriče kaznu doživotnog zatvora dužan da odredi minimalni period, bez obzira na verovatnoću da će taj period po trajanju premašiti ostatak života zatvorenika: vidi škotski Zakon o poštovanju prava iz Konvencije iz 2001.

Treće, sledećih pet zemalja ne predviđa uslovni otpust zatvorenika osuđenih na kazne doživotnog zatvora: Holandija, Island, Litvanija, Malta i Ukrajina. Te zemlje, međutim, zatvorenicima osuđenim na kazne doživotnog zatvora dozvoljavaju da podnesu molbu za ublažavanje kazne doživotnog zatvora ministru, predsedniku ili kralju. Na Islandu, iako kazna doživotnog zatvora i dalje postoji, nikad nije izrečena.

Četvrto, pored Engleske i Velsa, postoji još šest zemalja koje imaju sisteme uslovnog otpusta ali ne dozvoljavaju uslovni otpust za određena krivična dela ili kazne. Te zemlje su Bugarska, Francuska, Mađarska, Slovačka, Turska i Švajcarska (za lica koja su učinila seksualno ili nasilno krivično delo a koja se smatraju opasnim i nepopravljivim, vidi izveštaj CPT gore u tekstu).

E. Nemačka

69. Prema članu 1 Osnovnog zakona Savezne Republike Nemačke, ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno, a sve državne vlasti su obavezne da ga poštuju i štite. Shodno članu 2, st. 2:

„Svako ima pravo na život i fizički integritet. Sloboda ličnosti je neprikosnovena. Zadiranje u ova prava dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.“

Savezni ustavni sud je razmatrao usaglašenost obavezne kazne doživotnog zatvora za ubistvo s „obesnom okrutnošću“ sa ovim odredbama u presudi u predmetu Doživotna kazna zatvora (lebenslange Freiheitsstrafe) od 21. juna 1977, 45 BVerfGE 187.[1]

Sud je utvrdio da Država ne može da pretvori učinioca u predmet krivične prevencije na štetu njegovog ustavnog prava da bude smatran društvenom vrednošću. Poštovanje ljudskog dostojanstva i vladavine prava podrazumeva da je čovečno sprovođenje kazne doživotnog zatvora moguće samo ako zatvorenik ima „konkretnu i realno ostvarivu priliku“ da povrati svoju slobodu u nekom trenutku u budućnosti; država udara pravo u srž ljudskog dostojanstva ako zatvorenika liši svake nade da će ikada zaslužiti svoju slobodu.

Sud je takođe istakao da rehabilitacija predstavlja ustavni imperativ u svakoj zajednici koja ljudskom dostojanstvu daje centralni značaj. Učinilac mora dobiti priliku da se vrati u društvo nakon što se iskupi za svoj zločin. Država je dužna – u meri u kojoj je to moguće – da preduzme sve potrebne mere za postizanje tog cilja. Zatvori su dužni da streme resocijalizaciji zatvorenika, da očuvaju njihovu sposobnost da se nose sa životom i da predupređuju negativne posledice boravka u zatvoru i destruktivne promene ličnosti koje nastaju tokom boravka u zatvoru.

Sud je, međutim, prihvatio da cilj rehabilitacije možda nikad neće biti ostvaren u slučaju zločinca koji i dalje predstavlja opasnost po društvo; u takvom slučaju uspešna rehabilitacija može biti nemoguća zbog posebnih ličnih prilika zločinca, a ne same kazne doživotnog zatvora.

Sud je utvrdio da, shodno ovim zaključcima, kazna doživotnog zatvora za ubistvo ne predstavlja besmisleno ili nesrazmerno kažnjavanje. Činjenica da po Krivičnom zakonu zatvorenici osuđeni na kazne doživotnog zatvora u načelu imaju pravo da budu oslobođeni nakon što su odslužili određeni deo kazne znači da se relevantne odredbe tog zakona mogu tumačiti i primenjivati na način koji je u skladu sa Osnovnim zakonom.

70. Sud je kasnije, u presudi u predmetu Ratni zločinac 72 BVerfGE 105 (1986), u kojem je podnosilac molbe za uslovni otpust bio star 86 godina i koji je odslužio 20 godina kazne doživotnog zatvora na koju je bio osuđen jer je 50 ljudi poslao u gasnu komoru, smatrao da težina krivičnog dela nekog lica može predstavljati faktor koji se uzima u obzir prilikom odlučivanja da li on mora odslužiti celu kaznu doživotnog zatvora. Međutim, sudije prilikom odmeravanja ovih faktora ne treba da stave preterano veliki naglasak na težinu zločina naspram ličnosti, stanja svesti i starosti lica. U tom slučaju, ličnost, starost i ponašanje u zatvoru podnosioca molbe će imati veću težinu tokom svakog kasnijeg razmatranja njegove molbe jer negativne posledice kazne postaju sve jače i jače posle izuzetno dugog perioda provedenog u zatvoru.

Osnovni zakon u načelu ne isključuje mogućnost odsluženja kazne doživotnog zatvora u celosti, naročito ako težina dela iziskuje izricanje kazne duže od one minimalne koja se izriče za ubistvo. Međutim, čak i u tim slučajevima razmatranje puštanja na slobodu samo u slučaju psihičke ili fizičke nemoći ili skore smrti ne bi bilo u skladu sa Osnovnim zakonom. Puštanje na slobodu samo iz tih razloga ne bi bilo u skladu sa ljudskim dostojanstvom ili potrebom da svaki zatvorenik ima konkretnu i realnu šansu da povrati slobodu, bez obzira na prirodu krivičnog dela koje je izvršio.

71. Savezni ustavni sud je u svojoj odluci od 16. januara 2010, BVerfG, 2 BvR 2299/09, razmatrao predmet izručenja u kojem se učinilac suočavao sa „najoštrijom kaznom doživotnog zatvora“ (erschwerte lebenslängliche Freiheitsstrafe bis zum Tod) u Turskoj. Nemačka država je tražila uveravanja da će biti razmotren njegov otpust i dobila je odgovor da je predsednik Turske ovlašćen da amnestira osuđenike zbog hronične bolesti, invaliditeta ili starosti. Sud je odbio da odobri izručenje, utvrdivši da ovo ovlašćenje vezano za puštanje zatvorenika na slobodu nudi tek nejasnu nadu u oslobađanje i da je stoga nedovoljno. Bez obzira na potrebu poštovanja stranih pravnih naloga, takva bi kazna bila surova i ponižavajuća (grausam und erniedrigend) ako osoba ne bi imala nikakve realne izglede da će biti oslobođena, a time bi bila suprotna imperativima ljudskog dostojanstva zajemčenih članom 1.

F. Italija

72. U članu 27, st. 3 italijanskog Ustava je propisano da kažnjavanje ne sme biti nečovečno i da ono ima za cilj rehabilitaciju osuđenog.

Italijanski Ustavni sud je izrekao četiri osnovne presude u vezi s članom 27, st. 3 Ustava.

Prva presuda tog suda od 27. juna 1974. godine (204/1974) se odnosila na zatvorenika koji je ministru pravde podneo molbu za uslovni otpust. Ministar pravde se konsultovao sa sudijom zaduženim za izvršenje kazne koji je pak predmet prosledio Ustavnom sudu kako bi dobio mišljenje o ustavnosti relevantnog zakona kojim se uređuje uslovni otpust, a po kojem odluke o puštanju na slobodu donosi ministar. Ustavni sud je utvrdio da, shodno članu 27, st. 3 Ustava, rehabilitacija predstavlja cilj svake kazne i pravo svakog zatvorenika. Kao takvu, trebalo bi da je preispita sudija, a ne pripadnik izvršne vlasti, kako bi utvrdio da li je rehabilitacija ostvarena s obzirom na period koji je zatvorenik već odslužio. Taj sud je takođe naglasio da je, u odgovarajućim uslovima, uslovni otpust neophodan za postizanje rehabilitacije. Taj sud je, u svojoj presudi u predmetu 192/1976 od 14. jula 1976, doneo isti zaključak i u pogledu dvojice nemačkih oficira koji su služili kaznu doživotnog zatvora u vojnim zatvorima za zločine izvršene tokom Drugog svetskog rata.

Druga presuda italijanskog Ustavnog suda, od 7. novembra 1974. godine (264/1974), usledila je nakon što mu je Porotni sud u Veroni prosledio predmet s pitanjem da li kazna doživotnog zatvora omogućava rehabilitaciju zatvorenika, te da li je stoga u skladu sa članom 27, st. 3. Pozvavši se na svoju raniju presudu od 27. juna 1974, sud je utvrdio da mogućnost uslovnog otpusta postoji (čak i za zatvorenike osuđene na kazne doživotnog zatvora) i da odluke o uslovnom otpustu mora da donosi sudska, a ne izvršna vlast. Ovo znači da je moguća rehabilitacija zatvorenika osuđenog na kaznu doživotnog zatvora te da je praksa kazne doživotnog zatvora kao takva u skladu sa članom 27, st. 3.

Treća presuda (od 21. septembra 1983, br. 274/1983) se odnosila na mogućnost skraćivanja kazne za 20 dana za svakih odsluženih šest meseci, koja je tada postojala u italijanskom zakonu ali se nije odnosila na one koji služe kazne doživotnog zatvora. Sud je ovu odredbu proglasio neustavnom i podsetio da se član 27, st. 3 odnosi na apsolutno sve kazne zatvora i da se u načelu ne može isključiti primena odredbe koja dozvoljava skraćenje kazne (sa eksplicitnim ciljem ohrabrivanja rehabilitacije) na kazne doživotnog zatvora. Ova je presuda imala sledeću posledicu po kazne doživotnog zatvora – odredbe o skraćenju kazne se odnose na period koji zatvorenik treba da odsluži pre no što stekne pravo na uslovni otpust.

Četvrta presuda (od 2-4. juna 1997, br. 161/1997) se odnosila na član 177 Krivičnog zakonika, po kojem zatvorenik osuđen na kaznu doživotnog zatvora koji prekrši bilo koji uslov pod kojim je uslovno pušten na slobodu (i zato bude vraćen u zatvor) nema više uopšte pravo da podnosi molbe za uslovni otpust. Podsetivši na svoje ranije presude o rehabilitaciji i značaju uslovnog otpusta za rehabilitaciju, Ustavni sud je zaključio da je efekat člana 177 bio takav da je u potpunosti isključivao mogućnost rehabilitacije zatvorenika. Sud je zatim zaključio da mogućnost uslovnog otpusta predstavlja jedino sredstvo zahvaljujući kojem kazna doživotnog zatvora može i dalje biti u skladu sa članom 27, st. 3; kazna ne bi bila u skladu sa članom 27, st. 3 u odsustvu takve mogućnosti. Član 177, na način na koji je bio formulisan, je stoga bio neustavan. Na zakonodavnom telu je da utvrdi uslove pod kojima se može odobriti uslovni otpust, pod uslovom da su ti uslovi u saglasnosti sa Ustavom.

G. Sudska praksa drugih zemalja o izrazito nesrazmernim kaznama i kaznama doživotnog zatvora

1. „Izrazita nesrazmernost“

73. Zabrana izrazito nesrazmernih kazni postoji u zakonima ili sudskoj praksi sledećih zemalja:

- Kanade (član 12 Povelje o pravima na način na koji je tumačen u presudama u predmetima R protiv Smita (Edvarda Duija) [R v. Smith (Edward Dewey) [1987] 1 SCR 1045]; R protiv Lakstona [R v. Luxton [1990] 2 SCR 711]; i R protiv Latimera [R v. Latimer [2001] 1 SCR 3)];

- Hong Konga (u predmetu Lau Čeong protiv Posebne administrativne oblasti Hong Kong [Lau Cheong v. Hong Kong Special Administrative Region] [2002] HKCFA 18);

- Mauricijusa (član 7 Ustava; Država protiv Filiberta [State v. Philibert] [2007], SCJ 274);

- Namibije (Država protiv Tcuiba [State v. Tcoeib] [1997] 1 LRC 90 (vidi stav 74 dole u tekstu); Država protiv Vrisa [State v. Vries] 1997 4 LRC 1; i Država protiv Likuve [ State v Likuwa] [2000] 1 LRC 600)

- Novog Zelanda (Član 9 novozelandske Povelje o ljudskim pravima iz 1990);

- Južne Afrike (Dodo protiv Države [Dodo v. the State] (CCT 1/01) [2001] ZACC 16; Nimand protiv Države [Niemand v. the State] (CCT 28/00) [2001] ZACC 11); i

- Sjedinjenih Američkih Država (Osmi amandman na Ustav, prema tumačenju u, između ostalog, presudi u predmetu Grejem protiv Floride [Graham v. Florida] 130 S. Ct. 2011, 2021 (2010)).

2. Kazne doživotnog zatvora

74. Namibijski Vrhovni sud je u presudi u predmetu Država protiv Tcuiba [1997] 1 LRC 90 utvrdio da je diskreciono izrečena kazna doživotnog zatvora u skladu sa članom 8 Ustava te zemlje (stavom (c) koji je identičan članu 3 Konvencije). Predsednik suda Mahomed je u ime sudija koje su jednoglasno donele odluku utvrdio da je relevantan zakonski postupak za puštanje na slobodu dovoljan, ali je napomenuo da je nada zatvorenika da će biti oslobođen „previše slaba i isuviše nepredvidljiva“ da bi on očuvao dostojanstvo iz člana 8 ako puštanje na slobodu zavisi od „kapriciozne primene“ diskrecionog ovlašćenja zatvorskih ili izvršnih vlasti.

Glavni sudija je takođe primetio:

„Nalog kojim se građanin namerno stavlja u zatvor do kraja života ne može biti opravdan ako u suštini predstavlja kaznu kojom se kapije zatvora za učinioca neopozivo zatvaraju, bez ikakvih izgleda da do kraja života zakonito utekne iz tog stanja i bez obzira na eventualne buduće okolnosti. Takve okolnosti mogu obuhvatati sociološku i psihološku reevaluaciju karaktera učinioca koja može otkloniti prethodni strah da će njegovo puštanje na slobodu posle nekoliko godina dovesti u opasnost bezbednost drugih ili dokaze koji na drugi način mogu da dokažu da je učinilac toliko ostareo ili toliko onemoćao ili oboleo, ili da se toliko kaje zbog svoje prošlosti da bi nastavak njegovog boravka u zatvoru o trošku države predstavljao surovost koja se više ne može braniti javnim interesom.“

Predsednik suda je dodao da takva kultura „očaja koji sam sebe održava“ nije saglasna sa Ustavom Namibije, koji od društva iziskuje da popravlja i rehabilituje svoje zatvorenike dok su lišeni slobode.

75. Podnosilac žalbe u predmetu de Bušervil protiv države Mauricijus ([de Boucherville v. the State of Mauritius [2008], UKPC 70) bio je osuđen na smrt. Kada je na Mauricijusu ukinuta smrtna kazna, njegova je kazna preinačena u obaveznu kaznu doživotnog zatvora. Sudski odbor Savetodavnog veća je razmatrao presudu Suda u gore navedenom predmetu Kafkaris, i utvrdio da na Mauricijusu ne postoje garantije koje Kipar ima a zahvaljujući kojima je Kafkaris gajio nadu da će biti oslobođen. Vrhovni sud Mauricijusa je takvu kaznu protumačio kao osuđivanje de Bušervila na zatvor do kraja života, kaznu na koju se ne odnose odredbe relevantnih zakona o uslovnom otpustu i amnestiji. Po mišljenju Savetodavnog veća, to znači da je njegova kazna očigledno nesrazmerna i proizvoljna a time i suprotna članu 10 Ustava Mauricijusa (odredbama koje obezbeđuju zaštitu prava, uključujući i pravo na pravično suđenje).

Podnosilac žalbe je takođe tvrdio da je obavezni karakter kazne suprotan članu 7 Ustava (zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg kažnjavanja ili sličnog postupanja). Savetodavno veće je u svetlu svog zaključka o članu 10 smatralo da nije potrebno da odlučuje o tom pitanju ili da razmatra značaj mogućnosti uslovnog otpusta shodno članu 75 (koji se odnosi na ovlašćenje predsednika da daje pomilovanja). Ono je, međutim, utvrdilo da garantije koje postoje na Kipru (u obliku ovlašćenja glavnog tužioca da preporuči puštanje na slobodu i ovlašćenja predsednika da ublaži kaznu ili donese uredbu o puštanju na slobodu) ne postoje i na Mauricijusu. Savetodavno veće je takođe smatralo da bilo kakve razlike između obaveznih smrtnih kazni i kazni doživotnog zatvora mogu biti preterane i u tom cilju s odobrenjem navelo stavove lorda Bingema u presudi Ličnijak i sudije lorda Loza u presudi Velington (vidi stavove 45 i 54 gore u tekstu).

IV. RELEVANTNI MEĐUNARODNI INSTRUMENTI O REHABILITACIJI ZATVORENIKA

76. Relevantni međunarodni i instrumenti Saveta Evrope o ciljevima kazne zatvora, naročito u pogledu značaja koji treba pridavati rehabilitaciji, izloženi su u presudi Velikog veća u predmetu Dikson protiv Ujedinjenog Kraljevstva [Dickson v. the United Kingdom], predstavka br. 44362/04, st. 28‑36, ECHR 2007‑V). Sledi kratak prikaz delova ovih tekstova relevantnih za ovaj predmet.

A. Tekstovi Saveta Evrope

77. Pored delova Preporuka br. (2003)22 i (2003)23 koji se odnose na rehabilitaciju i konstruktivnu pripremu zatvorenika za puštanje na slobodu, Evropska zatvorska pravila iz 2006. predstavljaju osnovni instrument Saveta Evrope.

Jedno od osnovnih načela ovih pravila je sadržano u pravilu 6, po kojem:

„Svi zatvori treba da budu uređeni tako da omogućavaju reintegraciju u slobodno društvo lica koja su lišena slobode.“

Prema pravilu 102.1, režim za zatvorenike se osmišljava tako da im omogući da vode odgovoran život, bez veze sa kriminalom. U komentarima (Evropskog komiteta za probleme kriminala) iz 2006. se navodi da je pravilo 102 u skladu sa zahtevima ključnih međunarodnih instrumenata, uključujući i član 10, st. 3 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (vidi stav 80 dole u tekstu).

Pravilom 103 se uređuje sprovođenje režima za osuđene zatvorenike. Prema relevantnim odredbama tog pravila:

„103.2 Nakon prijema zatvorenika [u zatvor], izradiće se što je pre moguće izveštaji o njihovom ličnom stanju, predloženim planovima izdržavanja kazne za svakog pojedinačno i strategiji pripreme za njihovo otpuštanje.

...

103.4 Ovi planovi obuhvataju u meri u kojoj je to izvodljivo:

a. rad;

b. školovanje;

c. ostale aktivnosti; i

d. pripremu za otpuštanje.

...

103.8 Posebna se pažnja poklanja utvrđivanju odgovarajućih planova i režima izdržavanja kazne za zatvorenike osuđene na doživotnu ili drugu dugotrajnu kaznu zatvora.“

Pravilom 107 (o otpuštanju osuđenih zatvorenika) je predviđeno, između ostalog: da se u pogledu zatvorenika osuđenih na duže kazne zatvora preduzimaju posebne mere kojima se obezbeđuje njihovo postepeno uključivanje u život na slobodi (pravilo 107.2); i da zatvorske vlasti blisko sarađuju sa službama i ustanovama koje nadziru i pomažu oslobođenim zatvorenicima kako bi omogućile svim osuđenim zatvorenicima da ponovo nađu svoje mesto u zajednici (pravilo 107.4).

B. Standardna minimalna pravila Ujedinjenih nacija

78. Standardna minimalna pravila za postupanje prema zatvorenicima Ujedinjenih nacija (1957) obuhvataju sledeća osnovna načela o osuđenim zatvorenicima:

„58. Zaštita društva od kriminala predstavlja krajnji cilj i opravdanje kazne zatvora ili slične mere kojom se uskraćuje sloboda. Taj se cilj može ostvariti samo ako se vreme provedeno u zatvoru iskoristi kako bi se u najvećoj mogućoj meri obezbedilo da učinilac po povratku u društvo nije samo spreman već i sposoban da vodi život u skladu sa zakonom i da sam sebe izdržava.

59. Institucija u tom cilju treba da primenjuje sva korektivna, obrazovna, moralna, duhovna i ostala odgovarajuća i raspoloživa sredstva i oblike pomoći i da nastoji da ih primenjuje u skladu sa pojedinačnim potrebama tretmana zatvorenika.

60. (1) Režim institucije treba da nastoji da na minimum svede sve razlike između života u zatvoru i života na slobodi koji mogu da umanje odgovornost zatvorenika ili poštovanje koje oni kao ljudska bića zavređuju.

(2) Poželjno je da pre odsluženja kazne budu preduzete neophodne mere kako bi se zatvoreniku obezbedio postepen povratak životu u društvu. U zavisnosti od slučaja, taj cilj može biti ostvaren putem režima pre otpuštanja koji bi bio organizovan u istoj ili drugoj odgovarajućoj instituciji ili putem probnog otpusta pod nekom vrstom nadzora koji ne sme biti poveren policiji, ali bi trebalo da bude kombinovan sa delotvornom socijalnom pomoći.

61. U postupanju prema zatvorenicima je potrebno staviti naglasak na to da oni i dalje čine deo zajednice a ne na njihovu isključenost iz nje. Službe zajednice stoga treba da budu angažovane kad god je moguće da zaposlenima u instituciji pomognu u zadatku socijalne rehabilitacije zatvorenika ...

...

Tretman

65. Tretman lica osuđenih na kaznu zatvora ili sličnu meru će imati za cilj, u meri u kojoj dužina kazne to dozvoljava, da u njima probudi volju da vode život u skladu sa zakonom,da sami sebe izdržavaju nakon otpuštanja i da ih za to osposobi. Tretman treba da ohrabruje njihovo samopoštovanje i razvija njihovo osećanje odgovornosti.

66. (1) Za postizanje tih ciljeva se koriste sva prikladna sredstva, uključujući i verske aktivnosti u zemljama u kojima je to moguće, školovanje, stručno usavršavanje i obuku, socijalnu pomoć, savetovanje o zapošljavanju, fizički razvoj i jačanje moralnog karaketera, u skladu sa pojedinačnim potrebama svakog zatvorenika, pri čemu se uzimaju u obzir njegova socijalna i kriminalna prošlost, njegove fizičke i psihičke sposobnosti i sklonosti, njegov temperament, dužina kazne na koju je osuđen i njegovi izgledi nakon otpuštanja.“

79. Rehabilitacija se pominje i u pravilima 24 i 62 (o utvrđivanju i lečenju svih fizičkih ili psihičkih teškoća koje mogu otežavati rehabilitaciju), pravilu 63 (o zavodima otvorenog tipa), pravilu 64 (o pomoći nakon puštanja na slobodu), pravilu 67 (o klasifikaciji i individualizaciji), pravilu 75, st. 2 (o radu) i pravilu 80 (o odnosima sa ljudima izvan zatvora).

C. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima

80. Prema relevantnim odrebama člana 10 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima:

„1. Sa svakim licem koje je lišeno slobode postupa se humano i sa poštovanjem dostojanstva neodvojivog od čovečije ličnosti.

...

3. Kazneni sistem obuhvata postupak sa osuđenicima čiji je glavni cilj njihovo popravljanje i socijalna rehabilitacija. Maloletni prestupnici su odvojeni od odraslih i podvrgnuti tretmanu koji odgovara njihovim godinama i njihovom zakonskom statusu.“

81. Komitet za ljudska prava je u svom Opštem komentaru br. 21 (iz 1992) o članu 10 između ostalog naveo da nijedan kazneno-popravni sistem ne bi trebalo da bude retributivan, već da teži popravljanju i društvenoj rehabilitaciji zatvorenika (vidi stav 10 tog komentara).

PRAVO

I. NAVODNA POVREDA ČLANA 3 KONVENCIJE

82. Podnosioci predstavki su pred Velikim većem i dalje tvrdili da njihovi nalozi o efektivnoj kazni doživotnog zatvora nisu u skladu sa članom 3 Konvencije, prema kojem:

„Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.“

A. Zaključci Veća

83. Strane u postupku su se u svojim podnescima Veću složile da svaka izuzetno nesrazmerna kazna predstavlja zlostavljanje suprotno članu 3. Veće se složilo sa tim stavom (pri čemu je primetilo da to predstavlja opšte prihvaćen i primenjivan kriterijum za utvrđivanje da li bi neka kazna predstavljala nečovečno ili ponižavajuće postupanje) ali je naglasilo da kazna ispunjava taj kriterijum samo u „retkim i jedinstvenim prilikama“ (stavovi 88 i 89 presude Veća).

84. Veće je zatim utvrdilo da je potrebno razlikovati tri vrste kazne doživotnog zatvora, pod uslovom da kazna nije izrazito nesrazmerna (stav 90 presude Veća):

(i) kaznu doživotnog zatvora s pravom na oslobađanje nakon odsluženog minimalnog perioda kazne;

(ii) diskrecionu kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta (to jest, kaznu koja je predviđena zakonom ali može biti određena samo sudskom odlukom); i

(iii) obaveznu kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta (to jest, kaznu koja je propisana zakonom za određeno krivično delo, pri čemu sudija nema nikakvo diskreciono ovlašćenje da odluči da li će je izreći ili ne).

85. Veće je smatralo da je jasno da je prva vrsta kazne smanjiva i da stoga ona ne može predstavljati povredu člana 3 (stav 91 presude).

86. Sud je u pogledu druge vrste kazne utvrdio sledeće:

„[T]akve se kazne obično izriču za najteža krivična dela, kao što je ubistvo i ubistvo iz nehata. U svim pravnim sistemima su za takva krivična dela propisane ako ne kazne doživotnog zatvora, onda dugotrajne kazne u trajanju od možda nekoliko decenija. Stoga svaki optuženi koji je osuđen za takvo krivično delo mora da očekuje da će provesti značajan broj godina u zatvoru pre nego što realno uopšte može da se nada puštanju na slobodu, bez obzira na to da li mu je izrečena kazna doživotnog zatvora ili vremenski određena kazna. Stoga sledi da diskreciona kazna doživotnog zatvora koju sud izrekne nakon propisnog razmatranja svih relevantnih olakšavajućih ili otežavajućih okolnosti ne može predstavljati povredu člana 3 u trenutku kada se izriče.“

87. Veće je iz tih razloga zaključilo da bi se pitanje povrede člana 3 postavilo samo kad bi moglo da se dokaže da: (i) ne postoji više nijedan legitimni penološki razlog koji opravdava dalji boravak podnosioca predstavke u zatvoru; i (ii) da se kazna ne može smanjiti ni de facto ni de jure (vidi stav 92 presude).

88. Veće je u pogledu treće vrste kazne, obavezne kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta, utvrdilo da, premda je potrebno podrobnije razmotriti da li je takva kazna izrazito nesrazmerna, ona sama po sebi nije suprotna Konvenciji, i da se pitanje povrede člana 3 može postaviti samo na isti način kao i kod diskrecione kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta.

89. Primenivši ove kriterijume, Veće je utvrdilo da kazne podnosilaca predstavki u suštini predstavljaju diskrecione kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta.

90. Veće je zatim primetilo da se čini da je politika puštanja na slobodu iz humanitarnih razloga državnog sekretara mnogo uža nego kiparska politika amnestije razmotrena u gore navedenom predmetu Kafkaris. Prvo, ona bi možda mogla da znači da će zatvorenik ostati u zatvoru čak i ako njegov dalji boravak u zatvoru ne može biti opravdan legitimnim penološkim razlozima, dok god ne oboli od neke smrtne bolesti ili ne postane fizički bespomoćan. Drugo, Veće je konstatovalo da se potreba za nalogom o efektivnoj kazni doživotnog zatvora prema ranijem zakonskom sistemu u Engleskoj i Velsu preispitivala nakon što bi zatvorenik odslužio 25 godina kazne. Nije pruženo nikakvo objašnjenje za izostavljanje tog mehanizma preispitivanja iz važećeg zakonodavstva, Zakona iz 2003. godine. Takođe je donekle relevantno i to što Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda propisuje preispitivanje kazne doživotnog zatvora koju taj sud izreknenakon identičnog perioda. Treće, Veće je sumnjalo da puštanje na slobodu iz humanitarnih razloga može uopšte da se smatra puštanjem na slobodu ako ono samo znači da će zatvorenik umreti kod kuće ili u bolnici, a ne iza zatvorskih zidina.

91. Veće je, međutim, primenilo kriterijume koje je izložilo u stavu 92 i zaključilo da se pitanje povrede člana 3 još ne postavlja u slučajevima podnosilaca predstavke jer oni nisu dokazali da ne postoji više nijedan legitiman penološki razlog za njihov dalji boravak u zatvoru. Prvi podnosilac predstavke je tek tri godine služio kaznu (stav 95). Premda su drugi i treći podnosilac predstavke već odslužili 26, odnosno 16 godina kazne zatvora, njima su kazne u suštini ponovo izrečene 2008. godine, kada su podneli zahtev Visokom sudu da preispita njihove naloge o efektivnoj kazni doživotnog zatvora. Visoki sud nije smatrao da dalji boravak u zatvoru ijednog od njih ne služi nikakvoj legitimnoj penološkoj svrsi; naprotiv, Visoki sud je u svakom predmetu utvrdio da imperativi kažnjavanja i odvraćanja mogu biti zadovoljeni isključivo efektivnom kaznom doživotnog zatvora (ibid).

B. Podnesci strana u postupku

1. Država

92. Država je tvrdila da je Veće ispravno razlikovalo tri vrste kazne doživotnog zatvora. Ni kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta ni služenje takve kazne u načelu nije nesaglasno sa članom 3. Među Državama ugovornicama ne postoji konsenzus u pogledu kazne doživotnog zatvora, kao što je dokazano, na primer, neobavezujućim formulacijama korišćenim u članu 5, st. 2 Okvirne odluke Saveta o evropskom nalogu za hapšenje (vidi stav 67 gore u tekstu). Kaznena politika Engleske i Velsa je odavno utvrđena i razvijena. U njoj se odražava stav, kako domaćih sudova tako i Parlamenta, da su neka krivična dela toliko teška da zaslužuju doživotan zatvor isključivo u cilju kažnjavanja. 93. U pogledu diskrecione kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta (to jest, naloga o efektivnoj kazni doživotnog zatvora u Engleskoj i Velsu), Veće je takođe ispravno zaključilo da se pitanje povrede člana 3 ne otvara u trenutku njenog izricanja. Do takve povrede, po tvrdnji Države, zaista ne mora nikad ni doći. Konvencija iz tog razloga ne zahteva postojanje mehanizma za preispitivanje kazne doživotnog zatvora. Mehanizam za preispitivanje kazne doživotnog zatvora bi bio usmeren samo na pružanje neznatne nade zatvoreniku da će biti pušten na slobodu. Neznatnost te nade proizlazi iz činjenice da je kazna doživotnog zatvora izrečena da učinioca kazni za izuzetno teško krivično delo koje je izvršio, a težina tog krivičnog dela se vremenom ne menja. Član 3 ne zahteva sprovođenje postupka koji nudi takvu neznatnu nadu. On umesto toga zahteva da se prava zatvorenika iz Konvencije poštuju ako ikad dođe vreme kad bi njegovo dalje lišenje slobode bilo nesaglasno članu 3. Do toga nije došlo u slučaju podnosilaca predstavki, a možda nikada neće ni doći.

94. Pozvavši se na presudu Apelacionog suda u predmetu Biber i ovlašćenje državnog sekretara iz člana 30 Zakona iz 1997. godine da zatvorenika pusti na slobodu (vidi stavove 47 i 42 gore u tekstu), Država je tvrdila da nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora ne predstavlja nesmanjivu kaznu doživotnog zatvora. Ovlašćenje državnog sekretara je široko i neograničeno. On je prilikom vršenja tog ovlašćenja dužan da postupa u skladu sa Konvencijom. Stoga, podnosioci predstavki mogu biti oslobođeni u skladu sa članom 30 ako ikada budu tvrdili i dokazali da ne postoji više nijedan penološki razlog za njihovo dalje lišenje slobode. Svaka suprotna odluka državnog sekretara bila bi podložna sudskoj reviziji.

95. U pogledu konstatacija Veća o nepostojanju odredbe o preispitivanju naloga o efektivnoj kazni doživotnog zatvora nakon 25 godina u važećem zakonodavnom okviru o nalozima o efektivnoj kazni doživotnog zatvora, Zakonu iz 2003, Država je tvrdila da je jedan od ciljeva tog Zakona bio da sudovi donose odluke u vezi sa odgovarajućom dužinom kazni zatvora u cilju kažnjavanja i odvraćanja. Prilog br. 21 uz Zakon iz 2003. sadrži podrobne i neograničavajuće smernice za određivanje minimalnih perioda kazni zatvora u slučaju kazni doživotnog zatvora. Država je takođe naglasila da su nalozi o efektivnoj kazni doživotnog zatvora sve trojice podnosilaca predstavki izrekle nezavisne sudije koje su uzele u obzir težinu njihovih krivičnih dela i sve relevantne otežavajuće i olakšavajuće faktore. Te su odluke bile podvrgnute preispitivanju od strane Apelacionog suda.

96. Iz tih razloga, kao i iz razloga koje je Veće predočilo u svojoj presudi, po mišljenju Države nije došlo do povrede člana 3 u pogledu nijednog od trojice podnosilaca predstavki.

2. Podnosioci predstavki

97. Podnosioci predstavki su tvrdili da je u njihovim slučajevima prekršen član 3. Uprkos tvrdnjama Države, njihove su kazne nesmanjive: nijedan zatvorenik osuđen na kaznu doživotnog zatvora nikad nije oslobođen na osnovu člana 30 Zakona iz 1997. ili bilo kog drugog ovlašćenja.

98. Podnosioci predstavki su se složili da je Veće ispravno razlikovalo tri vrste kazni doživotnog zatvora. Veće je, međutim, pogrešilo kada je zaključilo da ne može doći do povrede člana 3 do trenutka dok ne prestanu da postoje legitimni penološki razlozi koji opravdavaju dalje lišenje slobode. Ovaj je pristup pogrešan jer se ne bavi dvoma pitanjima: (i) materijalnim pitanjem vezanim za član 3 - da nalozi o efektivnoj kazni doživotnog zatvora podnosilaca predstavki predstavljaju zlostavljanje ab initio; i (ii) procesnim zahtevom da propisi o kazni doživotnog zatvora obuhvataju odredbu o preispitivanju kazne kako bi se obezbedilo da ne dođe do kršenja člana 3.

99. Što se tiče prvog pitanja, podnosioci predstavki su prihvatili da zatvorenik osuđen na kaznu doživotnog zatvora može provesti ostatak života u zatvoru zato što i dalje predstavlja opasnost po zajednicu i da u tom slučaju nema povrede člana 3. Međutim, nalogom o efektivnoj kazni doživotnog zatvora izdatom isključivo u cilju kažnjavanja neposredno se podriva ljudsko dostojanstvo, uništava ljudski duh i prenebregava mogućnost da se ubuduće mogu pojaviti nove okolnosti koje bi opravdavale uslovni otpust. Kao što je Veće utvrdilo, opravdanja za lišenje slobode obuhvataju kažnjavanje, odvraćanje od vršenja krivičnih dela, zaštitu javnosti i rehabilitaciju. Međutim, ravnoteža tih faktora se vremenom može promeniti. Nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora koji ne podleže preispitivanju znači da će zatvorenik do smrti ostati u zatvoru, bez obzira na promene okolnosti do kojih može doći dok on služi svoju kaznu.

Štaviše, otkad je ukinuta smrtna kazna, nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora predstavlja jedinu kaznu koja trajno zatvorenika isključuje iz društva i koja je suprotna načelu reintegracije koje preovlađuje u evropskoj kaznenoj politici. Ni u jednom tekstu Saveta Evrope se ne podržava efektivna kazna doživotnog zatvora a neka tela, kao što je CPT, smatraju da su kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta nečovečne (vidi radni dokument i izveštaj o Švajcarskoj u stavovima 63 i 64 gore u tekstu). To potvrđuje i evropski konsenzus protiv izricanja takvih kazni, stavovi italijanskog i nemačkog Ustavnog suda, kao i stavovi koje su izrazili vrhovni i ustavni sudovi širom sveta (vidi relevantno uporedno pravo izloženo u stavovima 68-75 gore u tekstu). Takođe je poučno to što u Škotskoj ne postoji mogućnost izdavanja naloga o efektivnoj kazni doživotnog zatvora i to što je škotski Parlament doneo zakon koji nalaže sudijama da u svim slučajevima određuju minimalni period kazne zatvora kako bi se obezbedila usaglašenost škotskog prava sa Konvencijom (vidi stav 68 gore u tekstu).

100. Što se tiče drugog pitanja, procesnog zahteva da propisi o nalogu o efektivnoj kazni doživotnog zatvora obuhvataju odredbu o preispitivanju kazne, podnosioci predstavki su tvrdili da država nije iznela nijedno principijelno objašnjenje za to što u Zakon iz 2003. nije unela odredbu o preispitivanju kazne posle 25 godina. To nije učinila ni u podnescima upućenim ovom Sudu, niti kada je Domu lordova predložen amandman na zakon u cilju ponovnog uvođenja takvog preispitivanja, koji je, međutim, odbijen marta 2012.  Dodatni argumenti u prilog preispitivanja kazne posle 25 godina mogu se naći u Rimskom statutu Međunarodnog krivičnog suda: 121 Država ugovornica tog statuta je izričito prihvatila da je takvo preispitivanje neophodno čak i u pogledu najtežih zločina, kao što su oni koji se tiču genocida.

101. Konačno, prvi i drugi podnosilac predstavke su u cilju potkrepljivanja svojih pritužbi priložili dva stručna izveštaja kliničkih psihologa, koji su dokumentovali stanje depresije i očaja u kojem sada žive i pogoršanje stanja njihovih ličnosti, do kojeg je došlo tokom služenja kazne. 

C. The Grand Chamber’s assessment

1. „Izrazita nesrazmernost“

102. Veće je utvrdilo da bi izrazito nesrazmerna kazna predstavljala povredu člana 3 Konvencije. Strane su prihvatile taj stav u svojim podnescima Veću, kao i u podnescima Velikom veću. Veliko veće se slaže i potvrđuje zaključak Veća. Takođe se slaže sa Većem da kazne samo u retkim i jedinstvenim prilikama zadovoljavaju taj kriterijum (vidi stav 83 gore u tekstu i stavove 88 i 89 presude Veća).

2. Kazne doživotnog zatvora

103. Međutim, s obzirom na to da podnosioci predstavki nisu nastojali da tvrde da su njihovi nalozi o efektivnoj kazni doživotnog zatvora izrazito nesrazmerni, potrebno je razmotriti da li ti nalozi o efektivnoj kazni doživotnog zatvora predstavljaju povredu člana 3 po drugim osnovama, kao što je Veće i učinilo. Sledi pregled opštih načela na osnovu kojih se takvo razmatranje sprovodi.

104. Sud je u svojoj praksi utvrdio da krivično-pravni sistem za koji se Država opredelila, uključujući i mehanizme vezane za preispitivanje kazni i puštanje na slobodu, u načelu ne potpada pod polje nadzora koji Sud sprovodi na evropskom nivou, pod uslovom da taj sistem nije u suprotnosti sa načelima propisanim u Konvenciji (vidi presudu u gore navedenom predmetu Kafkaris, st. 99).

105. Pored toga, Apelacioni sud je u presudi u predmetu R. protiv Ouksa (vidi stav 50 gore u tekstu) primetio da su pitanja vezana za pravično i srazmerno kažnjavanje predmet racionalnih debata i civilizovanih nesuglasica. Shodno tome, Državama ugovornicama mora da se dozvoli polje slobodne procene u određivanju odgovarajuće dužine kazne zatvora za određena krivična dela. Kao što je Sud naveo, njegova uloga nije da odlučuje o prikladnom trajanju lišenja slobode za određeno krivično delo ili da se izjašnjava o odgovarajućem trajanju lišenja slobode ili druge kazne koju neko lice treba da odsluži nakon što ga je nadležni sud proglasio krivim (vidi presude Velikog veća u predmetima T. protiv Ujedinjenog Kraljevstva [T. v. the United Kingdom], predstavka br. 24724/94, st. 117, od 16. decembra 1999; V. protiv Ujedinjenog Kraljevstva [V. v. the United Kingdom], predstavka br. 24888/94, st. 118, ECHR 1999‑IX; i odluku Suda u predmetu Savonijuk protiv Ujedinjenog Kraljevstva [Sawoniuk v. the United Kingdom], predstavka br. 63716/00, ECHR 2001‑VI).

106. Države ugovornice iz istih razloga moraju imati i slobodu da izriču kazne doživotnog zatvora punoletnim učiniocima naročito teških krivičnih dela, kao što je ubistvo: izricanje takve kazne punoletnom učiniocu samo po sebi nije zabranjeno ili nesaglasno sa članom 3 ili bilo kojim drugim članom Konvencije (vidi st. 97 gore navedene presude u predmetu Kafkaris). To se naročito odnosi na situacije u kojima takva kazna nije obavezna, već je izriče nezavisan sudija nakon razmatranja svih olakšavajućih i otežavajućih okolnosti u konkretnom predmetu.

107. Međutim, kao što je Sud već utvrdio u presudi u predmetu Kafkaris, izricanje nesmanjive kazne doživotnog zatvora punoletnom licu može otvoriti pitanje povrede člana 3 (ibid.). Po mišljenju Suda, potrebno je istaći i rearfimisati dva odvojena, ali povezana aspekta ovog načela.

108. Prvo, kazna doživotnog zatvora ne postaje nesmanjiva zbog puke činjenice da može biti u potpunosti odslužena u praksi. Ne otvara se pitanje povrede člana 3 ako je kaznu doživotnog zatvora de jure i de facto moguće smanjiti (vidi st. 98 presude u gore navedenom predmetu Kafkaris).

Sud u tom pogledu želi da naglasi da se pitanje povrede člana 3 ne može postaviti ako je, na primer, zatvorenik osuđen na kaznu doživotnog zatvora imao pravo na razmatranje uslovnog otpusta po domaćem zakonu, ali je njegovo oslobađanje odbijeno jer on i dalje predstavlja opasnost po društvo. To je zato što Države, po Konvenciji, imaju obavezu da preduzimaju mere za zaštitu javnosti od nasilnih krivičnih dela, a Konvencija ne zabranjuje Državama da lice osuđeno za ozbiljno krivično delo podvrgnu neograničenoj kazni kojom se omogućava dalje lišenje slobode tog učinioca, ako je neophodno radi zaštite javnosti (vidi, mutatis mutandis, presude u gore navedenim predmetima T. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, st. 97, i V. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, st. 98). Zaista, sprečavanje zločinca da ponovo izvrši krivično delo predstavlja jednu od „osnovnih funkcija“ kazne zatvora (vidi presudu Velikog veća u predmetu Mastromateo protiv Italije [Mastromatteo v. Italy], predstavka br. 37703/97, st. 72, ECHR 2002‑VIII; presudu u predmetu Majorano protiv Italije [Maiorano and Others v. Italy], predstavka br. 28634/06, st. 108, od 15. decembra 2009; i, mutatis mutandis, presudu u predmetu Horeftakis i Horeftaki protiv Grčke [Choreftakis and Choreftaki v. Greece], predstavka br. 46846/08, st. 45, od 17. januara 2012). To se naročito odnosi na lica osuđena za ubistvo ili druga teška krivična dela protiv ličnosti. Sama činjenica da su takvi zatvorenici već odslužili dugačak period kazne zatvora ne oslabljuje pozitivnu obavezu Države da štiti javnost; Države mogu da ispunjavaju tu obavezu daljim lišenjem slobode tih zatvorenika, osuđenih na kazne doživotnog zatvora dok god su opasni (vidi, na primer, presudu u gore navedenom predmetu Majorano i ostali).

109. Drugo, Sud je prilikom utvrđivanja da li se kazna doživotnog zatvora u određenom slučaju može smatrati nesmanjivom nastojao da utvrdi da li se može reći da zatvorenik osuđen na kaznu doživotnog zatvora ima ikakve izglede da bude pušten na slobodu. Član 3 nije prekršen kada nacionalno pravo daje mogućnost preispitivanja kazne doživotnog zatvora u cilju njenog preinačenja, smanjenja, prekida ili uslovnog otpusta zatvorenika (vidi st. 98 u gore navedenoj presudi u predmetu Kafkaris).

110. Postoji više razloga zašto moraju postojati ne samo izgledi da će zatvorenik osuđen na kaznu doživotnog zatvora biti pušten na slobodu, već i mogućnost preispitivanja te kazne kako bi ona i dalje bila saglasna sa članom 3.

111. Nesporno je da zatvorenik ne može biti lišen slobode ako ne postoje legitimni penološki razlozi za to lišenje slobode. Kao što je Apelacioni sud potvrdio u presudi u predmetu Biber, a Veće u svojoj presudi u ovom predmetu, ti razlozi obuhvataju kažnjavanje, odvraćanje od vršenja krivičnih dela, zaštitu javnosti i rehabilitaciju. Mnogi od tih razloga su prisutni u trenutku izricanja kazne doživotnog zatvora. Međutim, odnos između tih opravdanja za lišenje slobode ne mora neizostavno biti nepromenjiv, tj. može se menjati tokom služenja kazne. Ono što bi moglo predstavljati glavno opravdanje za lišenje slobode na početku služenja kazne ne mora to biti i nakon što je zatvorenik odslužio dug period svoje kazne. Ti se faktori i promene mogu propisno oceniti samo sprovođenjem preispitivanja opravdanja za dalje lišenje slobode u odgovarajućoj fazi izvršenja kazne.

112. Štaviše, ako je takav zatvorenik u zatvoru i nema nikakve izglede da će biti oslobođen, a nema ni mogućnosti da će njegova kazna doživotnog zatvora biti preispitana, postoji opasnost da nikad neće moći da se iskupi za krivično delo koje je izvršio: šta god zatvorenik radio u zatvoru, koliko god izuzetan bio njegov napredak ka rehabilitaciji, njegova kazna ostaje nepromenljiva i nije podložna preispitivanju. Kazna vremenom može samo da postaje sve teža: što duže zatvorenik živi, to je duža njegova kazna. Stoga, čak i ako kazna doživotnog zatvora predstavlja prikladnu kaznu u vreme izricanja, ona se vremenom pretvara – da parafraziramo sudiju lorda Loza u presudi u predmetu Velington – u slabu garantiju pravične i srazmerne kazne (vidi st. 54 gore u tekstu).

113. Pored toga, nemački Savezni ustavni sud je u predmetu Kazna doživotnog zatvora (vidi stav 69 gore u tekstu) konstatovao da bi prinudno lišenje nekog lica slobode od strane Države, a da mu se bar ne da prilika da jednog dana povrati svoju slobodu, bilo u suprotnosti sa odredbom o ljudskom dostojanstvu iz Osnovnog zakona. Taj je zaključak naveo Savezni ustavni sud da utvrdi da su zatvorske vlasti dužne da streme ka rehabilitaciji zatvorenika osuđenog na kaznu doživotnog zatvora i da ta rehabilitacija predstavlja ustavni imperativ u svakoj zajednici koja ljudskom dostojanstvu daje centralni značaj. Zaista, Savezni ustavni sud je kasnije u presudi u predmetu Ratni zločinac pojasnio da se to odnosi na sve zatvorenike osuđene na kaznu doživotnog zatvora, kakva god bila priroda njihovog zločina, i da nije dovoljno predvideti samo oslobađanje bespomoćnih zatvorenika ili onih na umoru (vidi stav 70 gore u tekstu).

Slični se razlozi moraju uzimati u obzir i u sistemu Konvencije, u kojem poštovanje ljudskog dostojanstva čini njenu samu suštinu, kao što Sud često napominje (vidi, između ostalog, presude u predmetima Priti protiv Ujedinjenog Kraljevstva [Pretty v. the United Kingdom], predstavka br. 2346/02, st. 65, ECHR 2002‑III; i V.C. protiv Slovačke [ V.C. v. Slovakia], br. predstavke. 18968/07, st. 105, ECHR 2011 (izvodi)).

114. Zaista, u evropskom i međunarodnom pravu postoji jasna podrška načelu da svi zatvorenici, uključujući one koji služe kazne doživotnog zatvora, treba da imaju mogućnost rehabilitacije i izglede da će biti pušteni na slobodu ako je ta rehabilitacija ostvarena.

115. Sud je već imao prilike da konstatuje da, premda kažnjavanje i dalje predstavlja jedan od ciljeva kazne zatvora, evropska kaznena politika sada naglasak stavlja na rehabilitacioni cilj kazne zatvora, naročito pri kraju dugotrajne kazne zatvora (vidi, na primer presude u predmetima Dikson protiv Ujedinjenog Kraljevstva [Dickson v. the United Kingdom], predstavka br. 44362/04, st. 75, ECHR 2007‑V; i Buloa protiv Luksemburga [Boulois v. Luxembourg], predstavka br. 37575/04, st. 83, ECHR 2012, i ostale presude navedene u tom stavu). U pravnim instrumentima Saveta Evrope je to najjasnije izraženo u pravilu 6 Evropskih zatvorskih pravila, po kojem svi zatvori treba da budu uređeni tako da omogućavaju reintegraciju u slobodno društvo lica koja su lišena slobode, i pravilu 102.1, po kojem se režim za zatvorenike određuje tako da im omogući da vode odgovoran život, bez veze sa kriminalom (vidi stav 77 gore u tekstu).

116. Relevantni instrumenti Saveta Evrope, izloženi u stavovima 60-64 i 76 gore u tekstu, takođe prvenstveno pokazuju da se, prvo, posvećenost rehabilitaciji jednako odnosi i na zatvorenike osuđene na kazne doživotnog zatvora; i drugo, da zatvorenici osuđeni na kazne doživotnog zatvora takođe treba da imaju izglede za uslovni otpust, ako su rehabilitovani.

Shodno pravilu 103 Evropskih zatvorskih pravila, prilikom primene režima za osuđene zatvorenike za svakog od njih pojedinačno se izrađuju planovi izdržavanja kazne koji, između ostalog, treba da obuhvataju i pripreme za njihovo otpuštanje. Takvi su planovi izdražavanja kazne, prema pravilu 103.8, konkretno predviđeni i za zatvorenike osuđene na kazne doživotnog zatvora (vidi stav 77 gore u tekstu).

Komitet ministara u Rezoluciji 76(2) preporučuje da se predmeti svih zatvorenika – uključujući i zatvorenike osuđene na kazne doživotnog zatvora – što pre preispitaju kako bi se utvrdilo da li im se može odobriti uslovni otpust. U toj se Rezoluciji takođe preporučuje preispitivanje kazne doživotnog zatvora posle osam do 14 godina od lišenja slobode i njihovo ponovno preispitivanje u redovnim vremenskim razmacima (vidi stav 60 gore u tekstu).

U Preporuci 2003(23) (o postupanju zatvorskih uprava prema zatvorenicima osuđenim na doživotne i druge dugotrajne kazne) se naglašava da zatvorenici osuđeni na kazne doživotnog zatvora treba da imaju koristi od konstruktivnih priprema za puštanje na slobodu, uključujući mogućnost da u tom cilju postepeno napreduju u okviru zatvorskog sistema. U Preporuci se izričito konstatuje da zatvorenici osuđeni na kazne doživotnog zatvora treba da imaju mogućnost uslovnog puštanja na slobodu (vidi, naročito, stavove 2, 8 i 34 Preporuke i stav 131 izveštaja uz Preporuku, navedene u stavu 61 gore u tekstu).

U Preporuci 2003(22) (o uslovnom otpustu) se takođe jasno navodi da uslovni otpust treba da bude dostupan svim zatvorenicima i da zatvorenici osuđeni na kazne doživotnog zatvora ne treba da budu lišeni nade da će biti oslobođeni (vidi stav 4(a) Preporuke i stav 131 obrazloženja, navedene u stavu 62 gore u tekstu).

Komitet za sprečavanje mučenja je izrazio slična gledišta, poslednji put u svom izveštaju o Švajcarskoj (vidi stav 64 gore u tekstu).

117. Ova posvećenost, kako rehabilitaciji zatvorenika osuđenih na kaznu doživotnog zatvora, tako i stvaranju izgleda da u jednom trenutku budu oslobođeni, odražava se i u praksi Država ugovornica. To pokazuju presude nemačkog i italijanskog Ustavnog suda o rehabilitaciji i kaznama doživotnog zatvora (vidi stavove 69-71 i 72 gore u tekstu), kao i drugi materijal iz uporednog prava na raspolaganju Sudu. Oni pokazuju da velika većina Država ugovornica ili uopšte ne izriče kazne doživotnog zatvora ili, ako ih izriče, predviđa poseban mehanizam u okviru odredbi o kaznama koji garantuje preispitivanje tih kazni doživotnog zatvora posle utvrđenog perioda, obično nakon 25 godina zatvora (vidi stav 68 gore u tekstu).

118. Ista se posvećenost rehabilitaciji zatvorenika osuđenih na kaznu doživotnog zatvora i stvaranju izgleda da će biti pušteni na slobodu u jednom trenutku može naći i u međunarodnom pravu.

Standardna minimalna pravila Ujedinjenih nacija o postupanju prema zatvorenicima nalažu zatvorskim vlastima da iskoriste sve raspoložive resurse kako bi obezbedile povratak učinilaca u društvo (vidi pravila 58-61, 65 i 66 citirana u stavu 78 gore u tekstu). Rehabilitacija se pominje izričito i u mnogim drugim odredbama Standardnih minimalnih pravila (vidi stav 79 gore u tekstu).

I u članu 10, st. 3 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima je konkretno propisano da popravljanje i socijalna rehabilitacija zatvorenika predstavljaju osnovni cilj kazneno-popravnog sistema. To se ističe i u Opštem komentaru Komiteta za ljudska prava o članu 10, u kojem se naglašava da nijedan kazneno-popravni sistem ne bi trebalo da bude isključivo retributivan (vidi stavove 80 i 81 gore u tekstu).

Konačno, Sud ukazuje na relevantne odredbe Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda, kojem je pristupila 121 Država, uključujući veliku većinu Država članica Saveta Evrope. U članu 110, st. 3 Statuta je propisano preispitivanje kazne doživotnog zatvora posle 25 godina, nakon čega slede periodična preispitivanja. Značaj člana 110, st. 3 je naglašen činjenicom da su i u stavovima 4 i 5 tog člana i u pravilima 223 i 224 Pravila postupka i izvođenja dokaza Međunarodnog krivičnog suda propisane detaljne procesne i materijalne garantije kojima bi takvo preispitivanje trebalo da se rukovodi. Kriterijumi za smanjenje kazne, između ostalog, obuhvataju i to da li ponašanje kažnjenog lica u zatvoru dokazuje istinsko distanciranje od krivičnog dela koje je izvršilo i pokazuje izglede za njegovu resocijalizaciju (vidi pravilo 223, st. a i b, navedene u stavu 63 gore u tekstu).

3. Opšti zaključak o kaznama doživotnog zatvora

119. Sud iz navedenih razloga smatra da član 3 u kontekstu kazne doživotnog zatvora mora da se tumači kao da iziskuje mogućnost smanjenja kazne, u smislu preispitivanja koje će domaćim vlastima omogućiti da razmotre da li su neke promene kod zatvorenika osuđenog na doživotnu kaznu zatvora toliko značajne i da li je on tokom služenja kazne postigao toliki napredak u rehabilitaciji da njegovo dalje lišenje slobode više ne može biti opravdano legitimnim penološkim razlozima.

120. Sud, međutim ističe da on nema zadatak da propisuje oblik tog preispitivanja (izvršni ili sudski), imajući u vidu polje slobodne procene koja se Državama ugovornicama mora dati u pitanjima krivično-pravnog sistema i određivanja kazne (vidi stavove 104 i 105 gore u tekstu). Iz istog razloga nije na Sudu da utvrđuje ni kada bi do tog preispitivanja trebalo da dođe. Sud, međutim, takođe napominje da materijali iz uporednog i međunarodnog prava kojim raspolaže ukazuju na jasnu podršku uspostavljanju posebnog mehanizma kojim se garantuje preispitivanje kazne doživotnog zatvora najkasnije 25 godina nakon njenog izricanja i kasnija periodična preispitivanja (vidi stavove 117 i 118 gore u tekstu).

121. Iz ovog zaključka sledi da kazna doživotnog zatvora ne ispunjava standarde člana 3 Konvencije u slučaju da domaće zakonodavstvo ne predviđa mogućnost sprovođenja takvog preispitivanja.

122. Premda neophodno preispitivanje po definiciji predstavlja budući događaj koji mora da se dogodi nakon izricanja kazne, zatvorenik osuđen na kaznu doživotnog zatvora ne bi trebalo da bude primoran da čeka dok ne odsluži neodređeni broj godina svoje kazne pre no može da se žali na to da zakonski uslovi u skladu s kojima služi kaznu nisu u skladu sa zahtevima iz člana 3 u ovom pogledu. To bi bilo suprotno i pravnoj sigurnosti i opštim načelima o statusu žrtve u značenju tog termina u članu 34 Konvencije. Pored toga, bilo bi nerazumno očekivati od zatvorenika da, u slučajevima u kojima je izrečena kazna nesmanjiva po domaćem zakonu, streme sopstvenoj rehabilitaciji a da ne znaju da li će jednog neodređenog dana u budućnosti možda biti uveden mehanizam koji bi dozvolio preispitivanje mogućnosti da budu pušteni na slobodu zahvaljujući toj rehabilitaciji. Zatvorenik osuđen na kaznu doživotnog zatvora ima pravo da na početku kazne zna šta i pod kojim uslovima mora da učini da bi se razmotrilo njegovo oslobađanje, kao i da zna kada će doći do preispitivanja njegove kazne ili kad to može zatražiti. Sledstveno tome, kada domaće pravo ne obezbeđuje nijedan mehanizam ili mogućnost preispitivanja kazne doživotnog zatvora, neusaglašenost te kazne sa članom 3 po ovom osnovu se pojavljuje već u trenutku izricanja kazne doživotnog zatvora, a ne tokom kasnije faze služenja kazne.

4. Ovaj predmet

123. Preostaje da se, u skladu sa ovim zaključcima, razmotri da li postojeći nalozi o efektivnoj kazni doživotnog zatvora podnosilaca predstavki zadovoljavaju zahteve iz člana 3 Konvencije.

124. Sud bi počeo napomenom da, kao što je i Veće utvrdilo u svojoj presudi (u stavu 94), on ne smatra ubedljivim objašnjenja koja je Država dala u vezi sa odlukom o izostavljanju obaveze preispitivanja kazne posle 25 godina iz važećeg zakonodavstva koje se odnosi na kaznu doživotnog zatvora u Engleskoj i Velsu, Zakona iz 2003. godine (vidi stav 95 gore u tekstu). Sud podseća da je takvo preispitivanje, premda povereno izvršnoj vlasti, postojalo u ranijem zakonskom okviru (vidi stav 46 gore u tekstu).

Država je tvrdila da obaveza preispitivanja kazne posle 25 godina nije uključena u Zakon iz 2003. jer je jedna od namera zakonodavca bila da odluke o prikladnoj dužini kazne zatvora radi kažnjavanja i odvraćanja prepusti sudijama (vidi stav 95 gore u tekstu). Međutim, potreba da nezavisne sudije određuju da li treba izdati nalog o efektivnoj kazni doživotnog zatvora je u velikoj meri odvojena od potrebe za preispitivanjem ovih naloga u kasnijoj fazi kako bi se obezbedilo da su oni i dalje opravdani legitimnim penološkim razlozima. Pored toga, s obzirom na to da je iskazana namera prilikom izmene zakona bila da izvršnu vlast u potpunosti isključi iz postupka odlučivanja o kaznama doživotnog zatvora, bilo bi doslednije da je umesto potpunog eliminisanja preispitivanja kazne posle 25 godina bilo propisano da će se to preispitivanje ubuduće u potpunosti sprovoditi u okviru sudske vlasti a ne, kao ranije, od strane izvršne vlasti a pod kontrolom sudstva.

125. Štaviše, nije jasno da li važeći zakon daje izglede za oslobađanje zatvorenicima osuđenim na kazne doživotnog zatvora. Istina, član 30 Zakona iz 1997. ovlašćuje državnog sekretara da oslobodi svakog zatvorenika, uključujući i onog koji je osuđen na efektivnu kaznu doživotnog zatvora (vidi stav 42 gore u tekstu). Takođe je istina da državni sekretar prilikom vršenja tog ovlašćenja – što je slučaj sa svim zakonskim ovlašćenjima – ima zakonsku obavezu da postupa u skladu sa Konvencijom (vidi član 6, st. 1 Zakona u ljudskim pravima, naveden u stavu 33 gore u tekstu). Kao što je Država sugerisala u svojim podnescima Sudu, stoga bi bilo moguće tumačiti član 30 tako da on ne samo da ovlašćuje državnog sekretara da oslobađa zatvorenike već i da mu nameće dužnost da vrši to ovlašćenje i pusti zatvorenika na slobodu ako se može dokazati da je njegovo dalje lišenje slobode nesaglasno sa članom 3, na primer, kada ono više ne može biti opravdano legitimnim penološkim razlozima.

Tako je zapravo Apelacioni sud protumačio član 30 u presudi u predmetu Biber a zatim potvrdio to tumačenje u presudi u predmetu Ouks (vidi, naročito, stav 49 gore u tekstu, u kojem su navedeni stavovi 48 i 49 presude u predmetu Biber i napomena Apelacionog suda o tome da, iako je državni sekretar retko primenjivao ovlašćenje iz člana 30, nema razloga zašto ga ne bi primenjivao kako bi obezbedio neophodnu usaglašenost sa članom 3 Konvencije).

Ovo tumačenje člana 30, koje obezbeđuje neke izglede za oslobađanje zatvorenika osuđenih na kaznu doživotnog zatvora shodno zakonu, bi u načelu bilo u skladu sa presudom ovog Suda u gore navedenom predmetu Kafkaris. Ako bi se moglo utvrditi da je u slučajevima podnosilaca predstavki postojao dovoljan stepen izvesnosti o stanju važećeg domaćeg prava u tom cilju, ne bi se moglo reći da su njihove kazne nesmanjive te ne bi bila utvrđena nijedna povreda člana 3.

126. Sud, međutim, mora da se pozabavi zakonom onakvim kakav trenutno jeste i kako se prikazuje u strateškim dokumentima, sudskim stavovima i kako se u praksi primenjuje na zatvorenike osuđene na kaznu doživotnog zatvora. Uprkos presudi Apelacionog suda u predmetu Biber, činjenica je da državni sekretar nije promenio svoju eksplicitnu, objavljenu i restriktivnu politiku o tome kada će primenjivati svoje ovlašćenje iz člana 30. Bez obzira na tumačenje člana 30 koje je dao Apelacioni sud, Uredba o upravljanju zatvorima i dalje je na snazi a njome je propisano da će nalog o oslobađanju biti izdat samo u pojedinim, konkretno određenim, a ne tek ilustrativnim okolnostima, konkretno ako je zatvorenik smrtno bolestan ili fizički bespomoćan, a ostali uslovi mogu biti ispunjeni (konkretno, da je opasnost da će učiniti novo krivično delo minimalna, da bi dalji boravak u zatvoru smanjio očekivanu dužinu života zatvorenika, da postoje adekvatne mogućnosti za negu i lečenje zatvorenika van zatvora, i da bi prevremeni otpust doneo neku značajnu korist zatvoreniku ili njegovoj porodici).

127. Ovi su uslovi izuzetno restriktivni. Čak i pod pretpostavkom da ih zatvorenik osuđen na efektivnu kaznu doživotnog zatvora može ispuniti, Sud smatra da je Veće bilo u pravu što je sumnjalo da se puštanje smrtno bolesnih ili fizički bespomoćnih zatvorenika na slobodu iz humanitarnih razloga uopšte može smatrati oslobađanjem, ako samo znači da će zatvorenik umreti kod kuće ili u bolnici, a ne iza zatvorskih zidina. Zaista, po mišljenju Suda, ovakvo puštanje na slobodu iz humanitarnih razloga nije ono što se podrazumeva pod „izgledima za puštanje na slobodu“ iz presude u gore navedenom predmetu Kafkaris. Ti uslovi u Uredbi sami po sebi ne bi bili u skladu sa stavom izraženom u presudi Kafkaris i stoga ne bi bili dovoljni u smislu člana 3.

128. Štaviše, mora se pretpostaviti da je Uredba o upravljanju zatvorima namenjena i zatvorenicima i zatvorskim vlastima. Ona, međutim, ne sadrži detaljna objašnjenja koja proizlaze iz rezonovanja Apelacionog suda u presudi u predmetu Biber, na koje se Država poziva u svojim podnescima ovom Sudu u vezi s efektom Zakona o ljudskim pravima i člana 3 Konvencije na vršenje ovlašćenja državnog sekretara da zatvorenike pušta na slobodu u skladu sa članom 30 Zakona iz 1997. Uredba naročito ne odražava mogućnost – koju daje Zakon o ljudskim pravima – da čak i zatvorenici osuđeni na kazne doživotnog zatvora mogu da podnesu molbu za puštanje na slobodu iz legitimnih penoloških razloga pošto odsluže deo kazne. Na osnovu tvrdnji same Države o stanju važećeg domaćeg prava, Uredba o upravljanju zatvorima može zatvorenicima osuđenim na kazne doživotnog zatvora – onima na koje neposredno utiče - da pruži samo delimičnu sliku o izuzetnim okolnostima koje mogu dovesti do toga da državni sekretar primeni svoje ovlašćenje iz člana 30.

129. Stoga, s obzirom na trenutne nejasnoće u vezi sa stanjem važećeg domaćeg zakonodavstva koje se odnosi na zatvorenike osuđene na kazne doživotnog zatvora, Sud ne može da prihvati tvrdnju Države da član 30 Zakona iz 1997. može biti shvaćen kao da podnosiocima predstavke pruža odgovarajuće i adekvatno pravno sredstvo budu li ikada poželeli da dokažu da njihov dalji boravak u zatvoru više nije opravdan iz legitimnih penoloških razloga i da je stoga suprotan član 3 Konvencije. Trenutno nije jasno da li bi državni sekretar, prilikom razmatranja takve molbe za puštanje na slobodu zatvorenika osuđenog na kaznu doživotnog zatvora, shodno članu 30, primenio svoju postojeću, restriktivnu politiku, propisanu u Uredbi o upravljanju zatvorima ili bi otišao dalje od konkretnih uslova iz te uredbe i primenio kriterijume o poštovanju člana 3 izložene u presudi u predmetu Biber. Naravno, svako ministrovo odbijanje oslobađanja bilo bi podložno sudskoj reviziji i moguće je da bi tokom takvog postupaka došlo do pojašnjenja pravnog stava, na primer do toga da državni sekretar povuče ili zameni Uredbu o upravljanju zatvorima ili da je sudovi ukinu. Takve mogućnosti, međutim, nisu dovoljne da bi ispravile postojeće nejasnoće u vezi sa stanjem važećeg domaćeg zakonodavstva koje uređuje moguće, izuzetno oslobađanje zatvorenika osuđenih na kaznu doživotnog zatvora.

130. Stoga, u svetlu ovog kontrasta između opšte formulisanog člana 30 (i tumačenja Apelacionog suda u skladu sa Konvencijom, kakvo treba da bude i prema pravu Ujedinjenog Kraljevstva, što zahteva Zakon o ljudskim pravima) i iscrpnih uslova propisanih u Uredbi o upravljanju zatvorima, kao i nepostojanja bilo kakvog posebnog mehanizma za preispitivanje naloga o efektivnoj kazni doživotnog zatvora, Sud sada nije uveren da se kazne doživotnog zatvora podnosilaca predstavki mogu smatrati smanjivim u značenju člana 3 Konvencije. On shodno tome utvrđuje da zahtevi iz člana 3 u tom pogledu nisu ispunjeni u slučaju nijednog od tri podnosioca predstavki.

131. Sud prilikom izvođenja ovog zaključka napominje da tokom ovog postupka podnosioci predstavki nisu tvrdili da u njihovim slučajevima više ne postoji nijedan legitiman penološki razlog za njihovo dalje lišenje slobode. Podnosioci predstavki su takođe prihvatili da bi njihovo dalje lišenje slobode bilo moguće zato što su opasni, čak i da su imperativi kažnjavanja i odvraćanja od vršenja krivičnih dela ispunjeni. Zaključak o povredi člana 3 u njihovim slučajevima stoga ne može biti shvaćen kao da im daje izglede da će uskoro biti pušteni na slobodu.

II. NAVODNA POVREDA ČLANA 5, ST. 4 KONVENCIJE

132. Podnosioci predstavki su se u svojim podnescima Velikom veću i dalje žalili da nepostojanje mehanizma za preispitivanje njihovih kazni u domaćem zakonu predstavlja povredu člana 5, st. 4 Konvencije, po kojem:

„4. Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.“

Veće je, međutim, ovu pritužbu proglasilo neprihvatljivom u svojoj presudi, čime je ograničilo opseg nadležnosti Velikog veća (vidi, između ostalog, presudu Velikog veća u predmetu Gilberg protiv Švedske [Gillberg v. Sweden], predstavka br. 41723/06, st. 53, od 3. aprila 2012, i st. 124 presude u gore navedenom predmetu Kafkaris i ostale presude citirane u njemu). Sledi da je ova pritužba izvan opsega predmeta koji razmatra Veliko veće.

III. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE

133. Prema članu 41 Konvencije:

„Kad Sud utvrdi povredu Konvencije ili Protokola uz nju a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu zaštitu, Sud će po potrebi pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“

134. Jedino je prvi podnosilac predstavke podneo zahtev za pravično zadovoljenje.

A. Šteta

135. Prvi podnosilac predstavke je podneo zahtev za 1.500 britanskih funti (GBP) (oko 1.844 EUR) na ime nematerijalne štete a na osnovu stručnog izveštaja u kojem se utvrđuje bol koji je pretrpeo tokom služenja kazne.

136. Veliko veće smatra da utvrđivanje povrede člana 3 predstavlja pravično zadovoljenje i stoga ne dosuđuje odštetu pod ovom stavkom.

B. Troškovi i izdaci

137. Prvi podnosilac predstavke je podneo zahtev za naknadu honorara za više od 120 sati rada njegovog advokata i više od 133 sati rada njegovog zastupnika, a u ukupnoj vrednosti od 76.646 GBP, uključujući i PDV (oko 88.957 EUR).

138. Prema praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na naknadu troškova i izdataka samo u meri u kojoj dokaže da su oni bili stvarni, neophodni i razumni u pogledu iznosa. Sud u ovom predmetu uzima u obzir dokumente koje ima u posedu i navedene kriterijume i smatra razumnim da prvom podnosiocu predstavke dodeli iznos od 40.000 EUR za postupak pred Sudom.

C. Zatezna kamata

139. Sud smatra da kamata treba da bude zaračunata po stopi jednakoj graničnoj aktivnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke uvećanoj za tri procentna poena

IZ OVIH RAZLOGA, SUD

1. Zaključuje, sa šesnaest glasova za i jednim protiv da je prekršen član 3 u pogledu svakog podnosioca predstavke;

2. Zaključuje, jednoglasno, da pritužba o povredi člana 5, st. 4 Konvencije ne potpada pod opseg njegove nadležnosti;

3. Zaključuje, sa šesnaest glasova za i jednim glasom protiv, da utvrđivanje povrede samo po sebi predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje za svu nematerijalnu štetu koju je prvi podnosilac predstavke pretrpeo;

4. Zaključuje, sa šesnaest glasova za i jednim glasom protiv,

(a) da tužena Država treba u roku od tri meseca da prvom podnosiocu predstavke plati 40.000 EUR (četrdeset hiljada evra) konvertovanih u britanske funte po važećoj stopi na dan isplate na ime troškova i izdataka, kao i iznos svih naplativih poreza na taj iznos;

(b) da od isteka gore navedena tri meseca do isplate bude zaračunata zatezna kamata na naveden iznos po stopi jednakoj graničnoj aktivnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke uvećanoj za tri procentna poena;

5. Odbacuje, jednoglasno, ostale zahteve za pravično zadovoljenje prvog podnosioca predstavke.

Presuda sačinjena na engleskom i francuskom jeziku i izrečena na javnoj raspravi u zgradi Suda u Strazburu 9. jula 2013. godine, u skladu sa pravilom 77 st. 2 i 3 Poslovnika Suda.

Majkl O’Bojl Din Špilman
zamenik sekretarapredsednik

U skladu sa članom 45, stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika Suda, uz ovu presudu su priložena sledeća izdvojena mišljenja:

(a) Saglasno mišljenje sudije Zeimele;

(b) Saglasno mišljenje sudije Pauer Ford;

(c) Saglasno mišljenje sudije Mahounija;

(d) Delimično izdvojeno mišljenje sudije Viligera.

D.S.
M.O’B.

© Savet Evrope/Evropski sud za ljudska prava, 2013.

Engleski i francuski predstavljaju službene jezike Evropskog suda za ljudska prava. Ovaj prevod je realizovan uz podršku Trast fonda za ljudska prava Saveta Evrope (/humanrightstrustfund). On ne obavezuje Sud, niti Sud preuzima bilo kakvu odgovornost za njegov kvalitet. Može se preuzeti iz baze podataka sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava HUDOC () ili iz bilo koje druge baze podataka kojoj ga je Sud prosledio. Može se objavljivati u nekomercijalne svrhe pod uslovom da se navede ceo naslov predmeta, zajedno sa navedenom naznakom o autorskim pravima i uz pominjanje Trast fonda za ljudska prava. Molimo Vas da kontaktirate publishing@ ukoliko nameravate da koristite bilo koji deo ovog prevoda u komercijalne svrhe.

© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013.

The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (.humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of human rights () or from any database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.

© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013.

Les langues officielles de la Court européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou toute autre base de donnée à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fin non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante: publishing@.

[1] Engleski prevod izvoda iz ove presude i komentara je dostupan u D.P. Kommers, The Constitutional Jurisprudence of the Federal Republic of Germany (2nd ed.)], Duke University Press, Durham and London, 1997, str. 306-313.

Full & Egal Universal Law Academy