© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2013. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка на судската пракса на Судот бр. 156
октомври 2012 година
Djokaba Lambi Longa против Холандија (одлука) - 33917/12
Одлука 9.10.2012 [Оддел III]
Член 1
Надлежност на државите
Надлежност во однос на притвор во Одеелението за притвор на Организацијата на Обединетите нации (Хаг) на притвореник државјанин на Конго кој бил пренесен во притвор на Мѓеународниот кривичен суд: недопуштена жалба.
Факти – Во 2005 година жалителот, државјанин на Конго, бил уапсен во Киншаса и обвинет за учество или соучество во убиство. Неговиот притвор пред судење бил продолжен неколку пати. Во март 2011 година, жалителот бил пренесен од притвор во Демократската Република Конго во притвор на Меѓународниот кривичен суд (МКК) во Хаг за да сведочи како свеедок на одбраната, тој сведочел во март и април 2011 година. Во јуни 2011 година тој поднел барање за азил до холандските органи и побарал од МКК да нареди прекинување на неговото враќање во Демократската Република Конго. Во јули 2011 година Судскиот совет I на МКК одлучил дека МКК морал да им даде на холандските органи соодветна прилика да го разгледаат барањето на жалителот за азил и жалителот да ги презентира своите аргументи. Во септември 2011 година, Службата за имиграција и натурализација на Холандија го известила жалителот дека не било возможно тој да побара азил и дека неговото барање за азил ќе се смета како барање за заштита, кое ќе се разгледува од аспект на забраната за (враќање) refoulement која произлегува од Конвенцијата од 1951 за статусот на бегалците (Convention Relating to the Status of Refugees) и член 3 од Европската конвенција. Потоа, жалителот се жалел на законитоста на неговиот притвор пред холандските судови, кои одлучиле дека иако Холандија била подготвена да одлучува по барањето на жалителот за заштита и побарала од МКК да го продолжи притворот на жалителот, од таа причина притворот на жалителот не потпаѓал под власт или контрола на холандските органи. Пред Европскиот суд жалителот се жалел по член 5, став 1 од Конвенцијата дека продолжувањето на неговиот притвор во Одделението за притвор на Организацијата на Обединетите нации било незаконито. Основата за притворот во Демократската Република Конго, каква што била, завршила во јули 2007 година, и притворот не бил продолжен. МКК немал правен основ да го држи во притвор откако завршил со сведочењето. Холандските органи никогаш не ни тврделе дека имало основа за притворот на жалителот во холандското домашно право. Тој исто така тврдел дека имало повреда на член 13 од Конвенцијата затоа што тој немал на располагање во домашниот правен систем лек за да ја оспори законитоста на неговиот притвор. Во септември 2012 жалителот го повлекол неговото барање за азил. Тој во моментот е приворен во Одделението за притвор на Организацијата на Обединетите нации во затворот Шевенинген, Хаг.
Право – Член 37, став 1: Иако жалителот го повлекол неговото барање за азил, што недвосмислено значело дека тој се откажува од напорите да бара наредба од холандските органи да биде ослободен од притвор, тој за тоа не го известил Судот (правило 47, став 3) ниту пак ја повлекол неговата жалба. Судот затоа не бил сигурен дали жалителот сепак сака Судот да одлучи мериторно во случајот. Сепак, со жалбата се отворале важни прашања во однос на примената на член 1 од Конвенцијата. Посебно, таа се однесувала на суштински аспекти на функцинирањето на меѓународните кривични трибунали кои имаат седиште на територија на држава договорнича и на кои им било дадено овластување да држат лица во притвор. Понатаму, одговорот на прашањата поставени со оваа жалба бил итно потребен со оглед на несигурноста која настанала со неодамнешна пресуда на домашните судови во сличен случај. Затоа Судот одлучил да не ја избрише жалбата од неговата листа на предмети.
Член 1: Во делот во кој жалителот се повикал на територијалниот принцип, според Судот, би било незамисливо било кој кривичен трибунал, домашен или меѓународен, да нема овластувања за обезбедување на присуството на сведоци. Овластувањато да држи сведоци во притвор, или затоа што тие не сакале да сведочат или затоа што биле притворени по друг основ, било неопходна последица. Ова овластување се подразбирало во случајот со Договорот за статусот на воените единици на НАТО (NATO Status of Forces Agreement), чиј член VII ѝ давал на државата која испраќа воени единици вонтериторијални овластувања да суди и врши полициски работи; изречна одредба за такво овластување за Меѓународниот кривичен трибунал за поранешна Југославија, во правилото 90 bis oд неговиот Правилник за постапка и докази (Rules of Procedure and Evidence). Жалителот бил доведен во Холандија како сведок на одбраната во кривична постапка која бил во тек пред МКК. Тој веќе бил притворен во неговата земја на потекло и пренесен во притвор на МКК. Фактот што жалителот бил лишен од слобода на територија на Холандија не бил сам по себе доволен за прашањата во однос на законитоста на неговиот притвор да влезат во „надлежност“ на Холандија, на начинот на кој тој израз треба да се разбере во смисла на член 1. Сѐ додека жалителот не бил ниту вратен во Демократската Република Конго ниту предаден на холандските органи, како правна основа останува договорот помеѓу МКК и органите на Демократската Република Конго според член 93, став 7 од Статутот на Меѓународниот кривичен суд (Statute of the International Criminal Court). Накусо, приворот на жалителот имал основа во одредбите на меѓународното право со кое се регулира функционирањето на МКК и кои биле исто така обврзувачки и за Холандија.
Што се однесува на наводоната недоволност на гаранциите за човекови права обезбедени од МКК, тој имал овластувања согласно правилото 87 и 88 од Правилата за постапка и докази да нареди заштитни мерки, или други специјални мерки, за да се осигура дека не се повредуваат правата на сведоците. Не можело да биде од одлучувачко значење тоа што наредбите донесени од Судскиот совет не би довеле нужно до пуштање на жалителот на слобода од страна на органите на Демократската Република Конго, како што се чинело дека жалителот сугерира. Конвенцијата на една држава која се согласила да биде домаќин на меѓународен кривичен трибунал на својата територија не наметнувала товар да ја преиспитува законитоста на лишување од слобода засновано на договори склучени на законит начин помеѓу трибуналот и држава која не е потписнична на неговиот Статут.
Последниот аргумент на жалителот бил тој дека затоа што Холандија се согласила да го разгледа неговото барање за азил, нужно следувало дека Холандија се обврзала да ја преисптиа законитоста на неговиот притвор во просториите на МКК – и да нареди негово пуштање на слобода, под претпоставка, на нејзина територија, ако најдела дека притворот бил незаконит. Судот пак, не гледал таква врска со оглед на воспоставената судска пракса, според која правото на политички азил не било содржано ниту во Конвенцијата ниту во нејзините протоколи; Конвенцијата не гарантирала, како такво, право на влез, престој или да се остане во држава чие државјанство лицето го нема, и, на крај, државите немале, во принцип, обврска да им дозволат на странски државхани да го чекаат исходот на имиграциона постапка на нивна територија.
Заклучок: Жалбата е недопуштена (некомпатибилна ratione personae).
(Видете исто така Galić v. the Netherlands (dec.), no. 22617/07, и Blagojević v. the Netherlands (dec.), no. 49032/07, decisions of 9 June 2009, Information Note no. 120) (Информативна белешка бр 120).
© Coвет на Европа/Eвропски суд за човекови права Ова резиме подготвено од Секретаријатот на Судот не го обврзува Судот
Кликнете тука за Case-Law Information Notes (Информативни белешки за судската пракса)
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2013
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy