© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2012. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2012. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот бр. 117
март 2009
Ould Dah против Франција - 13113/03
Одлука 17.3.2009 [Секција V]
Член 7
Член 7-1
Nullum crimen sine lege
Универзана јурисдикција на земја – потписник на Конвенцијата да гони тортура и ѕверства и покрај законот за амнестија во државата во која таквите акти се извршени: недопуштено
Апликантот е државјанин на Мавританија. Во 1990 и 1991, додека бил офицер за разузнавање во армијата на Мавританија, тој извршил акти на тортура и ѕверства против војници обвинети за подготвување државен удар. Во 1993 бил донесен Закон за амнестија во полза на припадниците на оружените и на безбедносните сили кои биле сторители на злосторства, меѓу 1989 и 1992, во врска со настани во кои биле вклучени оружените сили и насилни дела. Поради тој закон, апликантот не бил гонет за злосторства извршени врз затвореници. Во 1999 Меѓународната федерација за човекови права (the International Federation for Human Rights, FIDH) и француската Лига за човекови права (the French Human Rights League, LDH) поднесоа кривична тужба против апликантот, со барање да се приклучат на постапката како граѓански странки. Тој беше уапсен и обвинет за акти на тортура или ѕверства и му беше досуден притвор, а потоа беше ослободен наспроти положена парична гаранција. Тој избега, а за негово апсење беше распишана потерница. Одделението за обвинителни акти на Апелациониот суд нареди апликантот да биде изведен на судење пред Поротниот суд. Жалбата поднесена од апликантот беше отфрлена. Во 2005, откако ги ислуша неговите адвокати, Поротниот суд го осуди апликантот, за кого не се знаеше каде е, на затворска казна од десет години за тоа што свесно и намерно подложил некои луѓе на акти на тортура и ѕверства и што предизвикал вршење такви дела и против други затвореници, со злоупотреба на функцијата, издавајќи инструкции на војниците кои ги извршиле.
Недопуштено: Апликантот не ја оспори јурисдикцијата на француските судови, но се жалеше дека тие го применувале француското наместо мавританското право, на начин некомпатибилен со Член 7. Во некои случаи, француските судови имаат универзална јурисдикција. Овој случај беше еден од нив. Нема сомнение дека ако држава на чија територија било извршено делото го суспендира законодавството во полза на специјални одлуки или закони донесени за да ги заштити сопствените државјани или, во некои случаи, под директно или индиректно влијание на сторителите, тоа ефективно би го парализирало целиот принцип на универзална јурисдикција. Како и Комитетот за човекови права на Обединетите нации и Меѓународниот кривичен суд за поранешна Југославија, Судот сметаше дека законот за амнестија е генерално некомпатибилен со должноста на државите да ги истражуваат делата на тортура или ѕверства. Во овој случај, не можеше да се одрече дека мавританскиот закон за амнестија е донесен не откако апликантот бил суден и осуден, туку токму за да се спречи поведување на кривична постапка против него. Сепак, имајќи го предвид истакнатото место што го зазема забраната на тортура во меѓународните инструменти за заштита на човековите права, обврската да се гонат сторителите на вакви дела не смее да се поткопува со донесување закони за амнестија што ги оставаат злосторствата неказнети и што може да се сметаат за спротивни на меѓународното право. Судот забележа дека меѓународното право не ја исклучува можноста друга држава да суди на лице кое добило амнестија пред да биде судено во својата матична земја, како што може да се види, на пример, во Член 17 од Статутот на Меѓународниот кривичен суд. На крајот, во светлина на Член 4 и Член 7 од Конвенцијата против тортура, прочитани заедно, разумно е да се претпостави дека не само што француските судови имале јурисдикција, туку, исто така, дека е применливо и француското право. Мавританскиот закон за амнестија, сам по себе, не можел да ја спречи примената на француското право од страна на француските судови што постапувале по предметот по сила на универзалната јурисдикција.
Кога тоа е така, треба да се испита прашањето на достапност и предвидливост на француското право применето на апликантот. Во време на настаните, делата тортура и ѕверства биле изрично предвидени во Кривичниот законик. Аргументот дека во тоа време тие не претставувале посебни инкриминации, туку отежнувачки околности не е решавачки, зашто тие можеле да се земат против секое лице кое извршило кривично дело или злосторство и претставувале дополнителни фактори, одделни од главниот престап и опфатени со посебен закон, којшто ја зголемува казната пропишана за главното дело. Како последица на ова, во времето кога биле извршени, постапките на апликантот биле злосторства дефинирани на доволно достапен и применлив начин, согласно француското и меѓународното право, а апликантот можел разумно да предвиди, доколку е неопходно и со помош на информиран правен совет, дека постоел ризик дека тој ќе биде гонет за дела на тортура што ги извршил во 1990 и 1991: очигледно неосновано.
На овој линк може да се најдат Case-Law Information Notes
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2012
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2012.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy