© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2012. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l'Europe/Cour européenne des droits de l'homme, 2012. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l'homme du Conseil de l'Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l'indication de copyright/droits d'auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка за судската пракса на Судот бр. 130
Мај 2010
Stapleton v. IRELAND - 56588/07
Одлука 4.5.2010 [Секција III]
Член 6
Кривична постапка
Член 6-1
Правично судење
Предавање на осомничениот на друга држава членка и покрај постоењето на ризик тој да се соочи со неправично судење: недопуштено
Факти – Случајот се однесува на шемата за предавање и отстапување на осомничени и осудени лица воспоставена со Рамковната одлука на Европскиот совет од 13 јуни 2002 година во врска со Европскиот налог за апсење и постапките за предавање помеѓу државите членки. Со оваа шема се заменуваат постапките за екстрадиција помеѓу државите членки.
Во 2005 година, апликантот бил уапсен во Ирска согласно Европскиот налог за апсење, а кој за него бил издаден претходната година од страна на Велика Британија за кривични дела на измама за кои тој се товарел дека ги извршил во периодот од 1978 до 1982. Властите на Велика Британија истакнаа дека тие го дознале местото во кое престојувал апликантот дури во 2001 година, поради тоа што тој живеел надвор од државата. Апликантот се спротивставил на неговото предавање, тврдејќи дека временската дистанца од скоро дваесет години од кога наводно биле сторени кривичните дела и неговото апсење создало голем ризик дека тој нема да има правично судење. Врховниот суд на Ирска го одбил оваа тврдење, и меѓу другото, оценил дека апликантот имал на располагање правно средство за задоцнувањето во судовите во Велика Британија и дека би било повеќе очигледно и соодветно тоа прашање да се расправа таму.
Закон – Член 6: Фактите во случајот на апликантот не покажаа доволни убедливо основи дека тој би се соочил со реален ризик од флагрантно непочитување на неговите права гарантирани со Член 6 од Конвенцијата во Велика Британија, која како држава потписничка се обврзала дека ќе ги почитува обврските преземени со Конвенцијата и дека на секое лице кое се наоѓа под нејзина јурисдикција ќе му овозможи остварување на правата и слободите предвидени со Конвенцијата. Доцнењето во кривичното гонење за одредено дело, само по себе не ја прави кривичната постапка неправична.
Наводите на апликантот дека во дадениот случај било доволно тој да покаже пред судовите во Ирска дека тој би се соочил со „неправичност“ во Велика Британија, наместо дека би се соочил со реален ризик од „флагрантно одрекување“ на неговите права, Судот го отфрлил поради следниве три причини. Прво, таквиот пристап би бил спротивен на принципите воспоставени во случајот Soering v. the United Kingdom (Бр. 14038/88, 7 јули 1989) и последователната пракса на Судот. Второ, Врховниот суд на Ирска правилно утврдил, врз основа на фактите на случајот, дека би било посоодветно судовите во Велика Британија да ги разгледаат и да одлучат за наводите на апликантот за неправична постапка. Трето, наводите на апликантот дека тој има право да му се обезбеди заштита на правата гарантирани со Конвенцијата во првата релевантна прилика (во случајот пред ирските судови) се погрешно поставени во светло на фактот што Велика Британија е потписничка на Конвенцијата. Ова не е случај кој засега права од кои лицето не може да се откаже како што се правата кои произлегуваат од член 2 и 3 од Конвенцијата, или ризик од протерување од земја која не е држава потписничка и без претходно разгледување на барањето на апликантот и без соодветна можност за поднесување апликација до Европскиот суд и барање за изрекување на времени мерки. Апликантот има на располагање бројни правни средства пред судовите во Велика Британија за било кој аспект на неправичноста на постапката, како и можност на самиот почеток да побара да се разгледаат неговите наводи за неправилно судење. Доколку тој не би успеал со тоа барање, тогаш тој секако би можел да се обрати до Европскиот суд согласно член 6 и 34 од Конвенцијата.
Конечно, наводите на апликантот дека веднаш по неговото предавање на Велика Британија, тој би бил притворен се нецелосни и недоволно убедливи бидејќи тој неминовно би имал можност да побара гаранција, како и да ги покрене сите релевантни критериуми.
Заклучок: недопуштено (неосновано барање).
На овој линк може да се најдат Case-Law Information Notes
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2012
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2012.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l'Europe/Cour européenne des droits de l'homme, 2012.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l'homme sont le français et l'anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l'homme du Conseil de l'Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l'homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l'a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l'affaire soit cité en entier et s'accompagne de l'indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l'homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l'adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy