© Совет на Европа/ Европски суд за човекови права, 2013. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот. За понатамошни информации видете ја целосната назнака за авторски права на крајот на овој документ.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court. For further information see the full copyright indication at the end of this document.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour. Pour plus de renseignements veuillez lire l’indication de copyright/droits d’auteur à la fin du présent document.
Информативна белешка на судската пракса на Судот бр. 164
јуни 2013 година
Stichting Mothers of Srebrenica и други против Холандија (одлука) - 65542/12
Одлука 11.6.2013 [Оддел III]
Член 6
Граѓанска постапка
Член 6, став 1
Пристап до суд
Одлука на холандските судови со која одбиваат надлежност да одлучуваат по тужбено барање поднесено против ООН поврзано со масакрот во Сребреница: жалбениот навод е недопуштен
Факти – Жалителите се фондација основана според холандското право со цел иницирање на постапки во име на блиските на жртвите од масакрот во Сребреница од 1995 година и десет државјани на Босна и Херцеговина кои се блиски на лица убиени во масакрот. Масакрот се случи во текот на војната во Босна и Херцеговина која траеше од 1992-95 година, кога градот Сребреница, којшто беше дел од „безбедносна зона“ прогласена како таква од Советот за безбедност на ООН, беше нападнат од страна на Војската на босанските Срби (ВРС). Повеќе од 7,000 босански Муслимани починаа во операцијата којашто, слабиот недоволно оружени батаљон на Заштитните воени единици на ООН (УНПРОФОР), составен од лесно вооружени холандски војници не можел да ја спречи. Покрај тоа, и покрај барање од заповедникот на батаљонот за поддршка од воздух, ООН не презела одлучувачка воздушна акција.
Жалителите иницирале граѓанска постапка против холандската држава и ООН пред регионален суд во Холандија, но во јули 2008 година судот одлучил дека според меѓународното право немало обврска за холандската Влада да ја спроведе забраната за геноцид преку нејзиниот граѓански закон и дека тој немал надлежност да одлучува по тужбата против ООН. На 13 април 2012 година холандскиот Врховен суд потврдил дека според одредбите кои биле во сила, Повелбата на ООН и Конвенцијата за привилегии и имунитети на ООН, ООН имала широк имунитет и не можела да биде повикана пред националните судови на земјите кои биле потписнички на таа Конвенција. Имунитетот на ООН бил апсолутен и предвиден за да гарантира целосно независно функционирање на ООН. Главната постапка против холандската држава продолжила и сѐуште траела на денот на донесување на одлуката на Судот.
Во нивната жалба до Европскиот суд, жалителите се жалеле, помеѓу другото, дека давањето на имунитет на ООН го повредило нивното право на пристап до суд, спротивно на член 6 од Конвенцијата. Тие исто така се жалеле дека холандскиот Врховен суд со кусо образложение го отфрлил нивниот предлог да се побара претходна одлука од Судот на правдата на Европската унија.
Право – Член 6, став 1
(a) Процесна способност на фондацијата жалител – Иако била основана со цел да ги промовира интересите на блиските на жртви од масакрот во Сребреница, самата фондација не била засегната со настаните кои се предмет на жалба по член 6 и член 13 и не можело затоа да тврди дека е „жртва“ на повреда на тие одредби во смисла на член 34.
Заклучок: жалбата е недопуштена во однос на фондацијата (некомпатибилна ratione personae).
(б) Имунитет на Организацијата на Обединетите нации – Судот нагласил дека опсегот на случајот за кој тој одлучува бил лимитиран на прашањето дали правото на пристап до суд на преостанатите жалители било повредено со одлуките на холандските судови. Припишувањето на одговорност за масакрот во Сребреница или последиците од тој масакар не биле во опсег на жалбата.
Што се однесува на карактерот на имунитетот кој го ужива ООН, Судот воочил дека не била негова задача да настојува автентично да го дефинира значењето на одредбите на Повелбата на ООН и другите меѓународни инструменти. Сепак, тој морал да испита дали имало доволно основа во тие инструменти за настаните кои биле предмет на жалба. Со оглед на тоа дека операциите основани со резолуции на Советот за безбедност на ООН согласно Глава VII oд Повелбата на ООН биле од фундаментална важност за мисијата на ООН да го гарантира меѓународниот мир и безбедност, Конвенцијата не можела да се толкува на начин со кој актите и пропуштањата на Советот за безбедност би биле подложени под надлежност на домашни судови без согласност на ООН. Доведувањето на таквите операции во рамките на домашна надлежност би значело дека им се овозможува на поединечни држави, преку нивните судови, да се мешаат во исполнувањето на клучната мисија на ООН во оваа област, вклучително и во ефикасното спроведување на нејзините операции.
Во врска со аргументот на жалителите дека, со оглед на тоа што нивната тужба била заснована на акт на геноцид за кој тие сметале дека е одговорна ООН (и Холандија), имунитетот на ООН требало да биде укинат, Судот одлучил дека меѓународното право не ја поддржувало позицијата дека граѓанска тужба можела да го укине имунитетот од единствена причина што била заснована на навод за особено тешка повреда на правило од меѓународното право. Меѓународниот суд на правдата јасно го имал тоа кажано во однос на суверениот имунитет на странски држави во неговата пресуда Имунитет од судска надлежност на државата (Германија против Италија, со вмешување на Грција) од 3 февруари 2012 година. Според Судот тоа исто така важело и за имунитетот кој го ужива ООН.
Што се однесува на аргументот дека немало алтернативен правен лек за одлучување по тужбеното барање на жалителите против ООН, Судот се согласил дека немало такво алтернативно средство ниту во холандскиот закон ниту во правото на ООН. Сепак, не произлегувало дека во отсуство на алтернативен правен лек, самото признавање на имунитетот на ООН претставувало повреда на правото на пристап до суд. Фактот што ООН досега не овозможила било какви начини за решавање на барањата кои се однесуваат на акти и пропуштања на УНПРОФОР не можел да се припише на Холандија, ниту пак карактерот на тужбените барања на жалителите наложувал Холандија да ја преземе одговорноста.
На крај, Судот сметал дека е посоодветно жалбениот навод на жалителите дека холандската држава настојувала во целост да ја префрли одговорноста за тоа што не бил спречен масакрот во Сребреница на ООН, на тој начин обидувајќи се да ја избегне својата одговорност, да го разгледа по член 6, наместо по член 13. Судот не сметал дека е сигурно дека тужбените барања на жалителите против холандската држава – по кои постапката била сѐуште во тек – нужно ќе бидат одбиени.
Како заклучок, давањето на имунитет на ООН служело за остварување на легитимна цел и не било непропорционално.
Заклучок: недопуштен жалбен навод (очигледно неоснован).
Судот исто така го отфрлил како очигледно неоснован жалбениот навод на жалителите дека Врховниот суд на Холандија со кусо образложение го одбил нивниот предлот да се побара претходна одлука од Судот на правдата на Европската унија. Откако веќе одлучил дека ООН имала имунитет од национална надлежност согласно меѓународното право, Врховниот суд бил овластен да го смета предлогот за претходна одлука за беспредметен без подлабоко да навлегува во анализа на тоа прашање.
Заклучок: недопуштен жалбен навод (очигледно неоснован).
© Совет на Европа / Европски суд за човекови права
Ова резиме изготвено од страна на Секретаријатот не го обврзува Судот.
Кликнете овде за Информативните белешки за судската пракса
© Совет на Европа/Европски суд за човекови права 2013
Официјални јазици на Европскиот суд за човекови права се англискиот и францускиот. Овој превод е изработен со поддршка на Human Rights Trust Fund на Советот на Европа (/humanrightstrustfund). Преводот не е обврзувачки за Судот, ниту Судот презема било каква одговорност за неговиот квалитет. Преводот може да се префрли од HUDOC базата на податоци за судската пракса на Европскиот суд за човекови права () или од други бази на податоци со кои Судот го споделил. Може да биде репродуциран за некомерцијални цели под услов да се наведе потполниот наслов на предметот заедно со горната назнака за авторски права и споменувањето на Human Rights Trust Fund. Ако постои намера да се употреби некој дел од овој превод за комерцијални цели, Ве молиме контактирајте ги publishing@.
© Council of Europe/European Court of Human Rights, 2013.
The official languages of the European Court of Human Rights are English and French. This translation was commissioned with the support of the Human Rights Trust Fund of the Council of Europe (/humanrightstrustfund). It does not bind the Court, nor does the Court take any responsibility for the quality thereof. It may be downloaded from the HUDOC case-law database of the European Court of Human Rights () or from any other database with which the Court has shared it. It may be reproduced for non-commercial purposes on condition that the full title of the case is cited, together with the above copyright indication and reference to the Human Rights Trust Fund. If it is intended to use any part of this translation for commercial purposes, please contact publishing@.
© Conseil de l’Europe/Cour européenne des droits de l’homme, 2013.
Les langues officielles de la Cour européenne des droits de l’homme sont le français et l’anglais. La présente traduction a été effectuée avec le soutien du Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme du Conseil de l’Europe (/humanrightstrustfund). Elle ne lie pas la Cour, et celle-ci décline toute responsabilité quant à sa qualité. Elle peut être téléchargée à partir de HUDOC, la base de jurisprudence de la Cour européenne des droits de l’homme (), ou de toute autre base de données à laquelle HUDOC l’a communiquée. Elle peut être reproduite à des fins non commerciales, sous réserve que le titre de l’affaire soit cité en entier et s’accompagne de l’indication de copyright ci-dessus ainsi que de la référence au Fonds fiduciaire pour les droits de l’homme. Toute personne souhaitant se servir de tout ou partie de la présente traduction à des fins commerciales est invitée à le signaler à l’adresse suivante : publishing@.
Full & Egal Universal Law Academy